Haliloviću uručen „Beogradski pobednik”

Enesu Haliloviću juče je u Biblioteci grada Beograda uručena književna Nagrada „Beogradski pobednik” za roman „Bekos”, koji čitaoca vodi surovim podnebljem Pešterske visoravni, između dokumentarnog, mitskog i poetskog. Nagrada se sastoji od statuete „Beogradskog pobednika”, rada akademskog vajara Zorana Kuzmanovića, kaligrafski ispisane povelje i novčanog iznosa od deset hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti. Priznanje je dobitniku uručio Nenad Milenović, direktor Biblioteke grada Beograda.

Uz zahvalnost porodici, izdavaču „Laguni”, urednicima, lektorima, mladoj naučnici Mariji Blagojević, čitaocima, žiriju, Biblioteci grada Beograda – koja mu je ukazala poštovanje i prošle godine time što ga je pozvala da preporučuje knjige čitaocima, i svima koji su mu bilo kada pomogli na bilo koji način, Enes Halilović izrazio je nadu da do kraja života bude uz knjigu, uz reč i pisanje.

– Umetnik mora da bude uz nesrećne, uz žrtve, uz one koji traže sreću. I svi su deca. To je osećao Miloš Crnjanski u Beču 1918. godine kada je bio zaljubljen u Idu Lotringer, kada su se zaklinjali jedno drugom da će uvek biti sa nesrećnima, da će ostati nesrećni. Nadam se da će nas „Bekos”, kao knjiga o deci, podstaći na to da razmislimo o onima kojima je pažnja potrebna. Žiri je prepoznao nešto u ovoj mojoj knjizi, a možda će i mlađi pisci, kao što su Vasić ili Tuševljaković, pozdravljati publiku sa ovog mesta, narednih godina. Razmišljam i o onima koji su pre mene dobili ovo priznanje, ali i onima koji će ga tek dobiti, za pisca je važno da bude prepoznat za svoga života, kao Marcijal ili Dante. „Bekos” je knjiga kojoj sam dao onoliko koliko sam mogao. Nekome se ona dopada, a ukoliko se nekome ne sviđa, to je potpuno legitimno, ja više od ovoga nisam mogao u ovom trenutku. Dao sam joj svoju ljubav i osećanje praporekla frigijskog, sa Balkana, i onih koji su bili u Maloj Aziji. Tako sam govorio o Ezopu u prethodnom romanu „Ljudi bez grobova”, nešto sam o Sofoklu rekao u romanu „Ako dugo gledaš u ponor”, a „Ep o vodi” bio je moj dodir sa mitom o Argonautima. „Bekos” na neki način zatvara ta prethodna tri romana, a čita se i kao samosvojno delo. Njegov važan segment vezan je za Vergilija, za osećanje pripadnosti zemlji – objasnio je Halilović, dodajući:

– Najviše me bole selidbe mladih ljudi sa Balkana. Uvek je toga bilo, ali sada imamo paradoks, selidbu iz toplijih u hladnije krajeve. Tumačeći Vergilija, naš veliki pesnik i esejista Borislav Radović kaže da treba ostati na zemlji, da je sve u tome. Ta rečenica inkorporirana je u „Bekos” kao mali omaž mom pokojnom prijatelju, kao i Vergiliju. Nadam se da ću svoju sledeću knjigu posvetiti Sirakuzi i Arhimedu, i velikom susretu na Siciliji, kada Eneja iz razorene Troje sreće jednog Grka i spase ga kao onoga ko je uništio njegov grad – istakao je Halilović, zapazivši i to da je važno društveno pitanje kako ujediniti knjige i one koji imaju moć odlučivanja u svetu. Inače, ovom prilikom, Enes Halilović je vrlo nadahnuto recitovao stihove Crnjanskog i Dantea, nalik na vrhunskog dramskog umetnika.

Predsednik žirija Predrag Petrović pročitao je esej o nagrađenom romanu „Bekos”:

– U jednoj od najlepših beseda i smislu i vrednosti pripovedanja, onoj koju je povodom Nobelove nagrade održao Ivo Andrić, (a ove 2026. godine biće tačno 65 leta od tada), ovaj veliki umetnik pisane reči, uporedio je napor pripovedača da osvetli tamne i nerazumljive puteve na koje nas život često baca, sa detetom što peva u mraku da bi zavaralo strah. Ne mogu danas da nađem bolje i lepše određenje od ovoga, da opišem osobenu poziciju junaka i pripovedača romana „Bekos” Enesa Halilovića. Oni po svojim godinama i teškom životnom iskustvu jesu odrasli ljudi, ali su, zapravo, i dalje deca, koja se bore sa ranim traumama i strahovima, njihovi životi bitno su obeleženi onim što su kao deca doživeli ili onim što im je detinjstvo uskratilo. Psihijatar Piloreta, čijim kazivanjem otpočinje roman, celog života traži jednu čizmicu koju mu je otac izgubio u kafani, nosi svuda sa sobom jedno očevo dugme, kao i rashodovani primerak Vergilijeve „Eneide”, koji mu je tetka donela iz biblioteke. Glumac Lemez, drugi glas u romanu, obeležen je kako svojim vilinskim poreklom, tako i detinjim saznanjem o patnjama svoje prebijene majke. Konačno, psihijatar Martin, u trećem delu romana, odrasta, kao i njegov kolega Piloreta, bez majke, uz tetku, a sahranjujući sopstveno dete, sahranjuje i samog sebe – primetio je Petrović, zaključivši:

– Junacima Halilovićevog romana ostala je još jedino priča i pričanje, a oni su oblikovani u bogatom stilskom rasponu, od melanholičnog i lirskog, do humornog i grotesknog, baš onako kakav je sam život. Njihova pričanja su onaj završni pokušaj da se pronađe uteha i izbavljenje, kako od vlastitog usuda, tako i iz balkanske proklete avlije.