Халиловићу уручен „Београдски победник”

Енесу Халиловићу јуче је у Библиотеци града Београда уручена књижевна Награда „Београдски победник” за роман „Бекос”, који читаоца води суровим поднебљем Пештерске висоравни, између документарног, митског и поетског. Награда се састоји од статуете „Београдског победника”, рада академског вајара Зорана Кузмановића, калиграфски исписане повеље и новчаног износа од десет хиљада евра у динарској противвредности. Признање је добитнику уручио Ненад Миленовић, директор Библиотеке града Београда.

Уз захвалност породици, издавачу „Лагуни”, уредницима, лекторима, младој научници Марији Благојевић, читаоцима, жирију, Библиотеци града Београда – која му је указала поштовање и прошле године тиме што га је позвала да препоручује књиге читаоцима, и свима који су му било када помогли на било који начин, Енес Халиловић изразио је наду дa до краја живота буде уз књигу, уз реч и писање.

– Уметник мора да буде уз несрећне, уз жртве, уз оне који траже срећу. И сви су деца. То је осећао Милош Црњански у Бечу 1918. године када је био заљубљен у Иду Лотрингер, када су се заклињали једно другом да ће увек бити са несрећнима, да ће остати несрећни. Надам се да ће нас „Бекос”, као књига о деци, подстаћи на то да размислимо о онима којима је пажња потребна. Жири је препознао нешто у овој мојој књизи, а можда ће и млађи писци, као што су Васић или Тушевљаковић, поздрављати публику са овог места, наредних година. Размишљам и о онима који су пре мене добили ово признање, али и онима који ће га тек добити, за писца је важно да буде препознат за свога живота, као Марцијал или Данте. „Бекос” је књига којој сам дао онолико колико сам могао. Некоме се она допада, а уколико се некоме не свиђа, то је потпуно легитимно, ја више од овога нисам могао у овом тренутку. Дао сам јој своју љубав и осећање прапорекла фригијског, са Балкана, и оних који су били у Малој Азији. Тако сам говорио о Езопу у претходном роману „Људи без гробова”, нешто сам о Софоклу рекао у роману „Ако дуго гледаш у понор”, а „Еп о води” био је мој додир са митом о Аргонаутима. „Бекос” на неки начин затвара та претходна три романа, а чита се и као самосвојно дело. Његов важан сегмент везан је за Вергилија, за осећање припадности земљи – објаснио је Халиловић, додајући:

– Највише ме боле селидбе младих људи са Балкана. Увек је тога било, али сада имамо парадокс, селидбу из топлијих у хладније крајеве. Тумачећи Вергилија, наш велики песник и есејиста Борислав Радовић каже да треба остати на земљи, да је све у томе. Та реченица инкорпорирана је у „Бекос” као мали омаж мом покојном пријатељу, као и Вергилију. Надам се да ћу своју следећу књигу посветити Сиракузи и Архимеду, и великом сусрету на Сицилији, када Енеја из разорене Троје среће једног Грка и спасе га као онога ко је уништио његов град – истакао је Халиловић, запазивши и то да је важно друштвено питање како ујединити књиге и оне који имају моћ одлучивања у свету. Иначе, овом приликом, Енес Халиловић је врло надахнуто рецитовао стихове Црњанског и Дантеа, налик на врхунског драмског уметника.

Председник жирија Предраг Петровић прочитао је есеј о награђеном роману „Бекос”:

– У једној од најлепших беседа и смислу и вредности приповедања, оној коју је поводом Нобелове награде одржао Иво Андрић, (а ове 2026. године биће тачно 65 лета од тада), овај велики уметник писане речи, упоредио је напор приповедача да осветли тамне и неразумљиве путеве на које нас живот често баца, са дететом што пева у мраку да би заварало страх. Не могу данас да нађем боље и лепше одређење од овога, да опишем особену позицију јунака и приповедача романа „Бекос” Енеса Халиловића. Они по својим годинама и тешком животном искуству јесу одрасли људи, али су, заправо, и даље деца, која се боре са раним траумама и страховима, њихови животи битно су обележени оним што су као деца доживели или оним што им је детињство ускратило. Психијатар Пилорета, чијим казивањем отпочиње роман, целог живота тражи једну чизмицу коју му је отац изгубио у кафани, носи свуда са собом једно очево дугме, као и расходовани примерак Вергилијеве „Енеиде”, који му је тетка донела из библиотеке. Глумац Лемез, други глас у роману, обележен је како својим вилинским пореклом, тако и детињим сазнањем о патњама своје пребијене мајке. Коначно, психијатар Мартин, у трећем делу романа, одраста, као и његов колега Пилорета, без мајке, уз тетку, а сахрањујући сопствено дете, сахрањује и самог себе – приметио је Петровић, закључивши:

– Јунацима Халиловићевог романа остала је још једино прича и причање, а они су обликовани у богатом стилском распону, од меланхоличног и лирског, до хуморног и гротескног, баш онако какав је сам живот. Њихова причања су онај завршни покушај да се пронађе утеха и избављење, како од властитог усуда, тако и из балканске проклете авлије.