Migranti kao lažni muzičari

Prošlog meseca u Srbiju je iregularnim putem ušlo najmanje hiljadu migranata, podaci su Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila.

Radoš Đurović, direktor ovog centra, kaže za „Politiku” da je ovaj broj znatno manji u odnosu na ranije godine i da je tokom 2025. u našu zemlju ušlo oko 35.000 migranata.

On ističe da se migranti u Srbiji zadržavaju veoma kratko, znatno kraće nego prethodnih godina i da se njihov boravak može svesti na dan ili dva. Takav podatak, kako napominje, pokazuje da migranti u našoj zemlji nisu vidljivi kao ranijih godina, ali i da je njihovo krijumčarenje sofisticiranije i perfidnije.

„Rekao bih da sada, upravo zbog bolje organizacije krijumčara, imamo novi modelitet koji je od kraja 2023. godine sve prisutniji – ljudi se lakše drže pod kontrolom, brže se krijumčare, kreću se po mestima gde su manje vidljivi. U tom kontekstu krijumčarske mreže njima obezbeđuju neki vid smeštaja, a često su to urbana naselja i veliki gradovi poput Beograda, Novog Sada, Subotice i Niša. Krijumčari im omogućavaju smeštaj, na suptilnim lokacijama, odakle ih u toku noći voze do granica”, objašnjava Đurović situaciju na terenu.

On napominje da je ranije bila drugačija slika, da su iregularni migranti bili vidljiviji na graničnim prelazima i u okolini prihvatilišta. Oni koji, kako kaže, ne dobiju smeštaj od krijumčara pronalaze načine da se sakriju. Utočišta su im, kako je kazao, šatori, kolibe ili napuštene vikendice.

„Migranti su česte žrtve eksploatacije – budu kidnapovani, maltretirani, iskorišćeni za rad, koriste se i za seksualno eksploataciju, iznuđuje im se novac”, upozorava naš sagovornik.

Prema istraživanjima, kako dodaje Đurović, ljudima s druge strane zakona znatno je unosnije da se bave krijumčarenjem ljudi nego narkotika.

„Kada jednom prevezete neku količinu droge, ona odlazi dalje, a kada se krijumčari čovek, ukoliko ne uspeju ’iz prve’ u svojoj nameri, on im se opet vraća”, kaže Đurović.

Policija intenzivno radi na suzbijanju iregularnih migracija, ali ostaje upitno ko je sve kriv u ovom lancu –krijumčari, ljudi koji žele ilegalno da pređu granicu, ili svi u toj grupi. Odgovarajući na to pitanje, Đurović je objasnio da nije isti oblik odgovornosti.

„Krijumčarenje i trgovina ljudima predstavljaju krivično delo, dok ljudi koji pokušaju ilegalno da pređu granicu nisu u krivičnoj, već u prekršajnoj odgovornosti. Zakon je predvideo da je to stepen prekršaja, oni nisu kriminalci, nisu time počinili krivično delo, već su napravili prekršaj. Ti ljudi su i u očima sistema oštećeni pre svega. Oni su, u nameri da se domognu spasa, pristali na tako nešto, ali to ne znači da su oni saučesnici u svemu tome, već žrtve”, istakao je naš sagovornik.

Napominje da u procesima koji se vode protiv krijumčara, iregularni migranti igraju ključnu ulogu – oni su „živi svedoci” tog krivičnog dela.

Migranti najčešće u našu zemlju ulaze preko južne srpske pokrajine Kosova i Metohije, Bugarske i Severne Makedonije. Potom nastavljaju prema zemljama Evropske unije. Nije reč o fenomenu 21. veka jer je Srbija vekovima usputna destinacija ljudi koji pokušavaju da se „dokopaju” zapada. Razlog je geografski položaj naše zemlje, koji je posebno osetljiv, jer mnogi putevi – ka istoku ili zapadu, vode kroz našu zemlju.

Krijumčari migranata ne biraju sredstva kako bi ostvarili svoj cilj. Uvek smišljaju neke nove načine kako da uspeju u svom naumu i time privuku nove „mušterije”, ali i da izbegnu posledice kriminalnih radnji koje čine.

Jedna od zanimljivijih metoda krijumčarenja ljudi, koja je otkrivena pre nešto manje od desetak godina, bila je karakteristična za Grdeličku klisuru.

Naime, policajci su prilikom jednog slučaja zaustavili kombi u okviru rutinske kontrole misleći da su unutra muzičari romske nacionalnosti.

Upitali su vozača odakle je, a on je odgovorio da je iz Vranja. Jedan od pripadnika policije je bio iz tog grada i pitao je vozača kombija u kojoj ulici živi. On je rekao ulicu koja, ispostaviće se, ne postoji u Vranju.

To je bio alarm za policajce koji su počeli da ispituju i „muzičare” koji su bili odeveni u bele košulje, s instrumentima u ruci.

Posle samo nekoliko rečenica policajci su shvatili da navodni muzičari ne razumeju srpski jezik i da se, uopšte ne bave tih poslom, već da su odela i instrumenti paravan za krijumčarenje. Ovaj primer se često pominje jer ukazuje na to dokle može da ide mašta i perfidnost krijumčara ljudi.