Мигранти као лажни музичари

Прошлог месеца у Србију је ирегуларним путем ушло најмање хиљаду миграната, подаци су Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Радош Ђуровић, директор овог центра, каже за „Политику” да је овај број знатно мањи у односу на раније године и да је током 2025. у нашу земљу ушло око 35.000 миграната.

Он истиче да се мигранти у Србији задржавају веома кратко, знатно краће него претходних година и да се њихов боравак може свести на дан или два. Такав податак, како напомиње, показује да мигранти у нашој земљи нису видљиви као ранијих година, али и да је њихово кријумчарење софистицираније и перфидније.

„Рекао бих да сада, управо због боље организације кријумчара, имамо нови моделитет који је од краја 2023. године све присутнији – људи се лакше држе под контролом, брже се кријумчаре, крећу се по местима где су мање видљиви. У том контексту кријумчарске мреже њима обезбеђују неки вид смештаја, а често су то урбана насеља и велики градови попут Београда, Новог Сада, Суботице и Ниша. Кријумчари им омогућавају смештај, на суптилним локацијама, одакле их у току ноћи возе до граница”, објашњава Ђуровић ситуацију на терену.

Он напомиње да је раније била другачија слика, да су ирегуларни мигранти били видљивији на граничним прелазима и у околини прихватилишта. Они који, како каже, не добију смештај од кријумчара проналазе начине да се сакрију. Уточишта су им, како је казао, шатори, колибе или напуштене викендице.

„Мигранти су честе жртве експлоатације – буду киднаповани, малтретирани, искоришћени за рад, користе се и за сексуално експлоатацију, изнуђује им се новац”, упозорава наш саговорник.

Према истраживањима, како додаје Ђуровић, људима с друге стране закона знатно је уносније да се баве кријумчарењем људи него наркотика.

„Када једном превезете неку количину дроге, она одлази даље, а када се кријумчари човек, уколико не успеју ’из прве’ у својој намери, он им се опет враћа”, каже Ђуровић.

Полиција интензивно ради на сузбијању ирегуларних миграција, али остаје упитно ко је све крив у овом ланцу –кријумчари, људи који желе илегално да пређу границу, или сви у тој групи. Одговарајући на то питање, Ђуровић је објаснио да није исти облик одговорности.

„Кријумчарење и трговина људима представљају кривично дело, док људи који покушају илегално да пређу границу нису у кривичној, већ у прекршајној одговорности. Закон је предвидео да је то степен прекршаја, они нису криминалци, нису тиме починили кривично дело, већ су направили прекршај. Ти људи су и у очима система оштећени пре свега. Они су, у намери да се домогну спаса, пристали на тако нешто, али то не значи да су они саучесници у свему томе, већ жртве”, истакао је наш саговорник.

Напомиње да у процесима који се воде против кријумчара, ирегуларни мигранти играју кључну улогу – они су „живи сведоци” тог кривичног дела.

Мигранти најчешће у нашу земљу улазе преко јужне српске покрајине Косова и Метохије, Бугарске и Северне Македоније. Потом настављају према земљама Европске уније. Није реч о феномену 21. века јер је Србија вековима успутна дестинација људи који покушавају да се „докопају” запада. Разлог је географски положај наше земље, који је посебно осетљив, јер многи путеви – ка истоку или западу, воде кроз нашу земљу.

Кријумчари миграната не бирају средства како би остварили свој циљ. Увек смишљају неке нове начине како да успеју у свом науму и тиме привуку нове „муштерије”, али и да избегну последице криминалних радњи које чине.

Једна од занимљивијих метода кријумчарења људи, која је откривена пре нешто мање од десетак година, била је карактеристична за Грделичку клисуру.

Наиме, полицајци су приликом једног случаја зауставили комби у оквиру рутинске контроле мислећи да су унутра музичари ромске националности.

Упитали су возача одакле је, а он је одговорио да је из Врања. Један од припадника полиције је био из тог града и питао је возача комбија у којој улици живи. Он је рекао улицу која, испоставиће се, не постоји у Врању.

То је био аларм за полицајце који су почели да испитују и „музичаре” који су били одевени у беле кошуље, с инструментима у руци.

После само неколико реченица полицајци су схватили да наводни музичари не разумеју српски језик и да се, уопште не баве тих послом, већ да су одела и инструменти параван за кријумчарење. Овај пример се често помиње јер указује на то докле може да иде машта и перфидност кријумчара људи.