Terati u ćošak

Daleko od očiju – daleko od srca. Držeći se ove narodne izreke, naši narodni poslanici neće da rade ako ih ne gledamo. Nikako da shvate da je u ovom slučaju efekat potpuno obrnut. Što ih čovek više gleda, manje mu se mile. Što potpuniji uvid u tok skupštinskih sednica, to jača odbojnost prema viđenom: razočaranje, ljutnja, bes, prezir...

Misleći, valjda, da i ovde važi uverenje da „čega nije bilo na televiziji, to se nije ni desilo”, poslanici bi da svoju „revnost” i „vrednoću” dokazuju „slikanjem”. I dok oni nastavljaju da se inate oko direktnih TV prenosa, da arče vreme na utvrđivanje dnevnog reda, da međusobna partijska trvenja uzimaju za najvažniju temu... isti onaj građanin pita se kad je, uopšte uzev, bolje – kad njegovi izabranici zasedaju ili ne. Koštaju ga enormno u oba slučaja, a ni učinak se bitno ne razlikuje.

Pri tom, sve drugo na Drugom kanalu RTS-a donosi gledaocu i više i bolje. Tada mu se pruža i prilika za neposredniju vezu sa sopstvenim narodom (kakvu nemaju mnogi zvanični narodni predstavnici), za upoznavanje nekih delova Srbije (u koje poslanici nikad nisu kročili, a u njih se kunu), za utisak o nerazvijenim opštinama i regionima (koji, kao teritorije, ni nemaju svoje skupštinske zastupnike).

Kosmet i tamošnji Srbi, na primer, skrajnuti su i zatureni u aktuelnim parlamentarnim polemikama.

Televizija, pak, ne zaboravlja na te krajeve i ljude. Tako će u dvodelnoj emisiji „Borčanski letopis” Mile Jasnić prikazati istoriju sela Borčane od doba Nemanjića do danas, predstaviti nekolicinu istrajnih Kosovaca čija je najveća želja da se svi iz iseljeničke Borčanske ulice u Kragujevcu vrate na zavičajne obronke Kopaonika i proslediti poruku starosedelaca „onima u foteljama” da bi mogli da se pobrinu za zaštitu i opstanak svog naroda bar koliko i za „očuvanje stoke i nekih životinja”. Istima u vlasti mogao bi da bude upućen i jezgrovit odgovor izbeglice prispelog na Staru planinu, koji na pitanje autora Dragana Ristića može li se živeti od seče drva odgovara: „Ne da umrijet”.

Dokumentarna serija „Trag” snima se na zabitim mestim o kojima ostavlja trag, tragajući za pričama koje samo na prvi pogled ne izgledaju medijski atraktivne. I druge ekipe RTS-a odlaze do zavejanih pešterskih zaselaka i usamljenih vojvođanskih salaša, do prigradskih romskih mahala i ispražnjenih pograničnih varošica i svedoče o ljudima koji se pate i raduju, trpe i stvaraju, venčavaju i rađaju decu, obnavljaju porušene kuće i krče zapuštene vinograde... Takvi se sreću u emisijama „Kvadratura kruga”, „48 sati svadba”, „Vreme je za bebe”, „Život i standardi”... Taj svet i pojedinci iz naroda najčešće pobuđuju u gledaocu osećanja potpuno suprotna onima koje izazivaju narodni poslanici. Dakle, pozitivna.

Doda li se tome da uobičajeni programski raspored, kad ga ne poremeti skupštinsko zasedanje, nudi emisije koje obrazuju, kultivišu, oplemenjuju (i još i vrhunski sport) – jasno je koliko je gledalište na gubitku poslaničkom uzurpacijom TV prostora. Neki poseban skupštinski kanal najviše je što zaslužuju. Pa da narod odahne, bar što ih ne gleda. A da se oni, tako oterani u ćošak, ako bog da postide i uozbilje.