Терати у ћошак

Далеко од очију – далеко од срца. Држећи се ове народне изреке, наши народни посланици неће да раде ако их не гледамо. Никако да схвате да је у овом случају ефекат потпуно обрнут. Што их човек више гледа, мање му се миле. Што потпунији увид у ток скупштинских седница, то јача одбојност према виђеном: разочарање, љутња, бес, презир...

Мислећи, ваљда, да и овде важи уверење да „чега није било на телевизији, то се није ни десило”, посланици би да своју „ревност” и „вредноћу” доказују „сликањем”. И док они настављају да се инате око директних ТВ преноса, да арче време на утврђивање дневног реда, да међусобна партијска трвења узимају за најважнију тему... исти онај грађанин пита се кад је, уопште узев, боље – кад његови изабраници заседају или не. Коштају га енормно у оба случаја, а ни учинак се битно не разликује.

При том, све друго на Другом каналу РТС-а доноси гледаоцу и више и боље. Тада му се пружа и прилика за непосреднију везу са сопственим народом (какву немају многи званични народни представници), за упознавање неких делова Србије (у које посланици никад нису крочили, а у њих се куну), за утисак о неразвијеним општинама и регионима (који, као територије, ни немају своје скупштинске заступнике).

Космет и тамошњи Срби, на пример, скрајнути су и затурени у актуелним парламентарним полемикама.

Телевизија, пак, не заборавља на те крајеве и људе. Тако ће у дводелној емисији „Борчански летопис” Миле Јаснић приказати историју села Борчане од доба Немањића до данас, представити неколицину истрајних Косоваца чија је највећа жеља да се сви из исељеничке Борчанске улице у Крагујевцу врате на завичајне обронке Копаоника и проследити поруку староседелаца „онима у фотељама” да би могли да се побрину за заштиту и опстанак свог народа бар колико и за „очување стоке и неких животиња”. Истима у власти могао би да буде упућен и језгровит одговор избеглице приспелог на Стару планину, који на питање аутора Драгана Ристића може ли се живети од сече дрва одговара: „Не да умријет”.

Документарна серија „Траг” снима се на забитим местим о којима оставља траг, трагајући за причама које само на први поглед не изгледају медијски атрактивне. И друге екипе РТС-а одлазе до завејаних пештерских заселака и усамљених војвођанских салаша, до приградских ромских махала и испражњених пограничних варошица и сведоче о људима који се пате и радују, трпе и стварају, венчавају и рађају децу, обнављају порушене куће и крче запуштене винограде... Такви се срећу у емисијама „Квадратура круга”, „48 сати свадба”, „Време је за бебе”, „Живот и стандарди”... Тај свет и појединци из народа најчешће побуђују у гледаоцу осећања потпуно супротна онима које изазивају народни посланици. Дакле, позитивна.

Дода ли се томе да уобичајени програмски распоред, кад га не поремети скупштинско заседање, нуди емисије које образују, култивишу, оплемењују (и још и врхунски спорт) – јасно је колико је гледалиште на губитку посланичком узурпацијом ТВ простора. Неки посебан скупштински канал највише је што заслужују. Па да народ одахне, бар што их не гледа. А да се они, тако отерани у ћошак, ако бог да постиде и уозбиље.