Da li „Bor” prodavati „na komad”

Da li će Vlada Srbije pristati na to da Zoran Drakulić sa svojim menadžerskim timom preuzme upravljanje Rudarsko-topioničarskim basenom „Bor”? Ili će „Bor”, posle dva neuspešna i trećeg verovatno neuspešnog (a trenutno produženog) tendera, biti prodavan u delovima?

Šta raditi sa RTB „Bor” usred ekonomske krize?

To je postalo jedno od važnijih pitanja s kojima će se vlada suočiti u narednim mesecima.

Potpredsednik vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić tvrdi da novi tender neće biti ponovo raspisivan, ali ćedetalji o uslovima, koji će biti objavljeni naredne nedelje, biti promenjeni. Na pitanje da li se Drakulićeva ponuda uklapa u izmenjenu strategiju, Dinkić je kratko odgovorio: „Ukoliko je ponuda ozbiljna, on bi mogao da konkuriše”.

Iako je nova državna strategija za RTB još nedostupna, u stručnoj javnosti i poslovnim krugovima otvorena je debata o mogućim daljim koracima u traženju rešenja za tu kompaniju. Kao jedan od provokativnijih predloga spominje se mogućnost da RTB „Bor” bude prodavan u delovima, a ne kao što je do sada nuđen na tenderu, kao celina. To praktično znači da bi se, recimo u okviru kompanije RTB „Bor” prodavali odvojeno Rudnik bakra „Bor”, Rudnik bakra „Majdanpek” i „TIR – Topionica i Rafinacija”. Po tim predlozima, rasparčavanje prodaje išlo bi i dublje, što znači da bi se u okviru firme Rudnik bakra „Bor” odvojeno prodavali „Jama”, „Veliki Krivelj” i „Cerovo”. I, na kraju, odvojeno bi se prodavala zavisna preduzeća, odnosno firme koje su u okviru RTB „Bor” bile zadužene za takozvane sporedne delatnosti. Među takvim preduzećima su, na primer, Fabrika kreča „Zagrađe” i Fabrika kvarcnog peska „Bela reka”.  

Taj predlog zasnovan je na egzaktnim poslovnim računicama za svaku od proizvodnih celina RTB „Bor”. Na primer, rudnik „Veliki Krivelj” može da se bori na tržištu i sa berzanskom cenom od 3.000 dolara po toni, jer je njegova trenutna proizvodna cena 2.650 dolara za tonu koncentrata. „To je jedini put za povratak rudnika u život, da se prodaje koncentrat bakra”, tvrde stručnjaci koji rade u „Boru”. Što se tiče firme Rudnik bakra „Majdanpek”, ocene su da je njegova trenutna mesečna proizvodnja od 400 tona mala, ali da je to bolja ruda i da je njeno otkopavanje skuplje jer je potrebno skinuti više jalovine.

(/slika2)Sve analize dosadašnjih tendera pokazuju da je TIR, odnosno najpre „Topionica”, glavna kočnica prodaje RTB „Bor”, jer niko od potencijalnih kupaca ne želi da uzima tu proizvodnu celinu. To je i razumljivo kad se pogleda analiza troškova proizvodnje TIR-a. Prema relevantnim podacima, u „Boru” se bakar topi za 2.150 dolara po toni, a u svetu za 280 dolara. „To se ne diže iz mrtvih”, ocena je poslovnih ljudi koji ukazuju da je oko Topionice u Boru zemljište toliko zagađeno da je njeno zatvaranje jedino rešenje. Ali, to ne znači da treba zatvoriti čitavu firmu „Topionica i Rafinacija”, jer i u okviru nje ima proizvodnih celina koje mogu da nastave profitabilnu proizvodnju. Pre svih „Elektroliza”, a zatim Fabrika sumporne kiseline, „Kisikana”, Fabrika soli...

Jedna od mogućih organizacionih šema mogla bi da izgleda ovako – da se u „Boru” proizvodi koncentrat, da se izveze kako bi se od njega napravila anoda, a da se zatim ta anoda uveze i u borskoj „Elektrolizi” od nje napravila katoda, odnosno katodni bakar. Takvu ponudu pre tri-četiri godine ponudila je jedna velika belgijska kompanija koja sada poseduje topionicu „Pirdop” u Bugarskoj. U svojim ranijim ocenama stanja u RTB „Bor”, potencijalni kupac i vlasnik kompanije „Ist point” Zoran Drakulić tvrdio je da je taj izvozno-uvozni postupak neisplativ jer su troškovi visoki.

U Boru ukazuju da dve zavisne firme – Fabrika kvarcnog peska „Bela reka” i Fabrika kreča „Zagrađe” – mogu uspešno da se prodaju kao zasebne celine. Jer, ležište kvarcnog peska predstavlja jedno od najboljih u Evropi i njega već dugo merka svetski poznata kompanija „Sibelko”, a za „Zagrađe” se tvrdi da po svim performansama predstavlja istočnu varijantu krečane „Jelen Do” koja uspešno posluje (prosek zarada – 50.000 dinara) u sastavu hrvatske „Nekse grupe”.

M. Brkić