U ljubavi sam uvek otvorenog srca

Više od sporta
Za predsednika Narodne skupštine Srbije, Slavicu Đukić-Dejanović, može se reći da je na pravom mestu. Jer, ona, uprkos svemu, uspeva da dovede u red dve stotine četrdeset devet ljudi u jednoj prostoriji, zahvaljujući svojoj psihičkoj ravnoteži i, naravno, visokom stepenu obrazovanja.

Ona je, kao izuzetan lekar, magistar, doktorirala neuropsihijatriju. A na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu predaje i etiku.

Rođena je 4. jula 1951. godine, na nekadašnji Dan borca, što, sticajem okolnosti, odražava jednu značajnu crtu njenog temperamenta. Po onome što se lako može zaključiti, i posle ovog, verbalnog kontakta sa njom, ona je vatreni borac u svim odnosima. 

U Socijalističkoj partiji Srbije zauzima mesto potpredsednika. Ali, u partijskim odnosima ne postupa diplomatski. Prošlog maja nije, kao kolege iz stranke, davala neodređene izjave. Odmah je kazala da SPS pregovara sa obe strane, sa narodnjacima i sa demokratama.

Prvi put se udala u dvadeset četvrtoj godini, a drugi put u četrdeset trećoj. Iz prvog braka ima sina Dušana (trideset godina) koji ima sina Filipa Viktora (tri i po).

Čega se sećate iz detinjstva?

Maženja i paženja, u svim situacijama. Željeno sam dete, jedinica oca Milana, pravnika, i majke Milunke, ekonomiste. Kad su me dobili bili su jako mladi, tako da se mi, tokom celog života, družimo na opštu radost. Rođena sam u Rači kod Kragujevca, mestu koje je bilo idealno za igre svih vrsta. Potom smo se preselili u Kragujevac gde sam opet našla sebe i u školi i u igri. Imala sam mnogo smisla za imitaciju glumaca, pevača, ljudi u okruženju...

Čime ste se odužili roditeljima?

Poštovanjem, učenjem i odnosom u svim situacijama. Medicinski fakultet u Beogradu završila sam sa prosečnom ocenom 9,40. Bila sam najmlađa žena doktor medicinskih nauka u Jugoslaviji. Uz ulogu profesora na fakultetu radim i u Kliničkom centru. Platu nikad nisam primala kao politički funkcioner, već samo kao stručnjak u ustanovama gde i danas radim uz sve moje obaveze u Skupštini Srbije, koje obavljam – volonterski.

Kako ste prilazili ljubavi...

Uvek otvorenog srca. Moja prva ljubav je bio i moj prvi muž Dragan Đoković, sad dečiji hirurg i profesor Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. To je bila studentska ljubav. U tom braku sam bila trinaest godina. Bio je to veoma uspešan brak, dok je trajao. Iz tog odnosa imam najveće bogatstvo. To je moj sin Dušan.  

... sportu...

Kao mlada sam i plivala i skijala. I sad volim da plivam. Beskrajno to činim kad sam na godišnjem odmoru. Ali, nisam se bavila klasičnim sportom, u smislu redovnih treninga. Bila sam na svim sportskim skupovima u okviru škole i fakulteta. Inače, mnogo volim sport kao gledalac. Oduševljena sam tenisom i košarkom.

... kulturi?

Jako volim muziku. Uživam da pišem i pisala sam. Moj brat od tetke je pesnik Dobrica Erić. Obožavam slikarstvo, posebno impresionizam, taj izlazak umetnika iz ateljea i slikanje sunca koje budi prirodu, talasanje žita, titraje vode... To su Sezan, Van Gog... 

Ko Vas je uveo u drugi brak?

Zvučaće čudno, ali odlučujući uticaj na moj ulazak u drugi brak imao je moj sin, koji je tada ulazio u pubertet. Jedne večeri mi je rekao: „Mama, ja nisam srećan što si ti sama. Tebi bi bilo mnogo bolje da si udata kao druge mame”. A ja sam mu tada kazala da je on moja jedina ljubav, kao i da su ljudi zajedno samo kad se vole. On me tada uputio na „čika Ranka”, Ranka Dejanovića, vlasnika male fabrike u Rači, mog sadašnjeg muža, koji je već tada ušao u našu vizuru.

Zašto je Dušan ostao sam?

Želela sam da imam više dece, ali to je bilo polje na kome mi baš nije išlo... Imala sam nekoliko neželjenih prekida trudnoće pre rođenja Dušana. Tako da Dušan nema braću i sestre samo zbog mojih zdravstvenih razloga. Inače mislim da svaka žena, koja to može, ima dug prema sebi da bude majka više puta. To osećanje trudnoće, porođaja 

i vaspitanja dece je svetinja za svaku ženu.

Koji je životni put ima Dušan?

Dušanov tata se oženio, i u svom novom braku ima puno dece, pa je bio potrebniji njima nego prvom sinu. A Dušan je imao više talenata. Poželeo je da bude i glumac, ali povela sam ga na moj fakultet, da mu pokažem uspeh medicine, da ga zaintrigiram. I uspela sam. Stekao je diplomu lekara u Beogradu sa prosečnom ocenom – deset! Sad je u Lisabonu, vodi studentske vežbe i završava doktorat. Oženio se Aleksandrom, inženjerom elektrotehnike, imaju sina Filipa Viktora...

Koje su dobre i loše strane razvoda brakova?

Ljudi bi trebalo da budu u braku, i u svakoj relaciji, dok je taj odnos lepši nego da su jedno bez drugog. Sa bivšim suprugom sam imala niz zajedničkih događanja, iste godine smo rođeni, iste diplomirali... Ali, žene brže sazrevaju, pa je zato bolje da muž ima više godina ili bar više životnog iskustva. Ženi je, u određenim godinama, potrebnija životna stabilnost i sigurnost nego – mladalački zanos.

A šta mislite o „zanosnim” devedesetim?

Mislim da su tada neke opšte okolnosti krive za sve što nam se dogodilo. Izgleda da je bilo planirano da se Jugoslavija, najlepša zemlja na svetu, raspadne. Bilo je uticaja spolja i slabosti iznutra. A da li je partija na vlasti mogla drugačije? Sigurno je mogla... Mi koji smo vodili tu partiju imali smo najveću odgovornost i, naravno, najveću krivicu. I narod je tu politiku, na izborima 2000. godine, osudio. Sad je samo važno kako dalje, ali ozbiljno, bez lažnih nada. Nikad nam ništa, ni u Evropskoj uniji, neće pasti s neba.

A da li su neki članovi Skupštine „pali s neba”?

Političari često ulaze u ulogu za koju misle da će im doneti najveći uspeh kod birača. I ono što se čini kao bolest to, ipak, nije. To je bezobrazluk. Ali, ako me pitate da li ima klasično obolelih u parlamentu moj odgovor je – nema. Ali, istina je, ima neobičnih ličnosti. I to nikome ne mogu da zamerim. Jer, čovek može dati drugome samo ono što ima u sebi. Praštam im sve, jer hoću da budem ispunjena pozitivnom energijom. Važno je samo da ispunimo radni plan.

Da li je Milošević hteo da se ubije pre polaska u Hag?

Stigla sam, toga dana, iz Kragujevca u Beograd, ali Milošević je već bio odveden u Hag. Ipak, znam da je pre tog kobnog puta rekao: „Bolja je smrt u Beogradu, nego život u Hagu”. Međutim, nikad nije govorio da će se ubiti. Naprotiv, Sloba je imao jak naboj za životom. On je u Hagu ubijen time što nije lečen. To nije tajna. Ovu činjenicu zna cela svetska javnost.

Šta Vam je najvažnije u životu?

Najvažnije mi je da moj unuk ima onakav put kakav je imao njegov otac. Porodica mi je na prvom mestu. Svaki dan mi je lep kad me probudi miris kafe koju mi skuva otac. Volim i moj posao, svoje studente, stalo mi je do karijere...

Koji odnosi Vas razgaljuju?

Volim lepu reč, pa makar ona i ne bila apsolutno iskrena, ako se kaže u pravo vreme. Doživljavam reč kao najveći poklon koji ljudi mogu dati.

Čemu ne možete da odolite?

Nije mi žao da potrošim pare na putovanja. Ne idem prvom klasom i u luksuzne hotele, ali volim zanimljiva područja. Bila sam u Meksiku, Keniji, Baliju...

Da li otvoreno govorite o seksualnosti?

Jako otvoreno. Sa svima: studentima, detetom, snajom, prijateljima... To je tema o kojoj govorim bez predrasuda. 

Koje su blagodeti seksa?

To je, zaista, najlepše osećanje koje dvoje ljudi, koji su psihoseksualno bliski, mogu da dožive. Ne postoji veći stepen prisnosti između dva bića. 

Da li je ljubav motor života?

Ljubav je pokretač života, a motor za mene podrazumeva i nešto drugo. Ne postoji perpetuum mobile, mašina koja bi radila bez utroška energije. Ljubav dovodi dva bića do uzvišenih odnosa, a snagu toj vezi daju neka druga svojstva, sigurnost za ženu, od strane muškarca, ženstvenost i umnost za muškarca od žene...    

Koliku važnost dajete jelu?

Volim da jedem. Kao mala sam imala problem male telesne težine, a sad su mi problemi suprotni. Potreba za hranom je nekad i želja da se putem oralnih zadovoljstava doživi nešto prijatno. Spadam u te ljude.

Šta mislite o istini i laži?

Bele laži, one nošene dobrim namerama, neophodne su da bi se živelo. A istina je nešto što mora da postoji u pravom prijateljstvu, porodici, pa i u svim drugim odnosima u potrebnoj meri. Jer, laž i prećutkivanje istine opterećuje obe strane i tanji sve odnose.

Koji je Vaš životni stav?

Život me je naterao da imam moto – nijedan dan bez programa.

Kako tumačite pitanje – biti il’ ne biti?

Ovaj Šekspirov stav je pitanje opstanka, teškog izbora... A moj život i, verujem, život većine ljudi je u „liniji” između – biti il’ ne biti.