Moć u ženskom telu

Berlin – Na upravo završenom 76. filmskom festivalu Berlinale, multilingvalna nemačka pozorišna i filmska glumica Sandra Hiler ovenčana je na Srebrnim medvedom za glavnu žensku ulogu u filmu „Roze”. U ovom crno-belom filmu Markusa Šlajncera, čija radnja je smeštena u period nakon brutalnog Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648), Hilerova igra ćutljivu i ožiljcima po licu i telu prekrivenu ženu prerušenu u preživelog vojnika, koji stiže u malo protestantsko selo da preuzme davno napuštenu farmu, predstavljajući se kao davno izgubljeni sin vlasnika. Seljani je prihvataju kao vrednu, bogobojažljivu i uzornu osobu, ali ona čitavo vreme živi u stalnom strahu od otkrivanja njene laži, sa potencijalno smrtonosnim posledicama. Kako se i Holivud veoma zainteresovao za nju, uskoro ćemo je gledati uz Toma Kruza u „Kopaču” Alehandra Gonzalesa Injaritua i uz Rajana Goslinga u naučnofantastičnom filmu „Projekat Zdravo Marija” Fila Lorda i Kristofera Milera.

Sandra Hiler od svojih uloga pravi remek–dela: publika je pamti kao

epileptičarku Mihaelu Klinger u „Rekvijumu” Hansa Kristijana-Šmida, Ines u „Toniju Erdmanu” Maren Ade, književnicu Sandru u „Anatomiji pada” Žistin Trije (nominovana za Oskara) i naravno po bravurozno dočaranom liku Ilze Hes, supruge Rudolfa Hesa, komandanta logora Aušvic, u filmu „Zona interesa” Džonatana Gejzera.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, Sandra Hiler govori o jednoj od najzahtevnijih uloga u karijeri i o aktuelnim porukama filmske priče smeštene u 17. vek.

Kada je Roze muškarac, on je krut, sebičan, povremeno odbojan, a kada se otkriva da je on zapravo žena, na površinu izbijaju nežnost i emotivnost, pa kako ste se snašli sa ovom promenom karaktera lika?

Uživala sam. Da. U svetu u kojem se predviđa život za ženu koji se moralno smatra ispravnim, a ovaj život je zapravo pasivan, počinju proces otkrivanja sebe i mogućnost samostalnog donošenja odluka. Roze mora da izvodi ovo muško ponašanje koje je povezano sa nasiljem. Mislim da je to zaista iscrpljujuće i mislim da je bila veoma srećna što više nije morala da se pretvara u određenom prostoru i mislim da su ta farma i vojnička uniforma morale biti njen prvi prostor gde je zaista mogla da bude slobodna duže vreme, a to je veliko olakšanje.

Verovatno ste za pripremu ove uloge proučavali muški govor tela? Da, kako je imati muški govor tela i kako svoje telo predstaviti kao materiju. Ipak, mislim da sam više razmišljala o moći i kako se ona prevodi. Na sceni učimo da ljudi koji su veoma nervozni nikada neće razgovarati sa vama mirno, ne skreću pogled. Imaju određenu moć nad vama, deluju neustrašivo. Naravno, pokušavala sam da hodam malo šire i teže, ali to takođe ima veze sa poljoprivrednim životom koji moj lik vodi. I pokušala sam da govorim mirno, ali i ovaj mali „alat”, taj rog koji sam uvek imala sa sobom u pantalonama između mojih nogu, to je bila stvar koja me je stalno podsećala na teret koji nosim. Postojala je stalna svest o tome kako da se krećem, a da ne budem toliko pokretna. Jedan fizioterapeut mi je rekao nešto o različitoj anatomiji muškaraca i žena i da se naši kukovi kreću potpuno drugačije od muških kukova. A i uniforma koju kao Roze stalno nosim pomogla je da stalno budem u strogom obliku i, zaista, visoka kragna učinila je da se vrat ne pomera mnogo i to je doprinelo mojoj „muškosti” u filmu.

Je li vas u pripremnoj spoznaji muškosti nešto iznenadilo?

Uvek mislimo da muškarci imaju još neki organ negde na telu. Ali onda sam pomislila da postoji jedan organ koji im definitivno nedostaje, a to je nešto o čemu nikada ranije nisam razmišljala. Postoji ceo organ koji može da proizvede život koji jednostavno nije tu, a to znači prazninu i onda sam zbog toga osetila mnogo empatije. I to me je jako rastužilo.

Ako se ne varam, vi ste u pozorištu imali ulogu Hamleta, a šta je bio izazov da prihvatite ulogu Roze?

U pozorištu je preuzimanje muške uloge nešto drugačije nego u filmu. Na pozorišnoj sceni je jasno da sam ženski glumac koji igra ulogu i da joj se može pristupiti na različitim nivoima. Osim realističnog, a sa tim se bavimo u ovom filmu, gde je život lika u opasnosti ako bude otkrivena. To stvara drugačiju napetost i drugačiji je zadatak i fizički i mentalno. Uloga Roze je bila rizičnija i istraživanje kako ovom liku pristupiti učinilo je zanimljivim.

Da li ovaj film koji pripoveda o dalekoj prošlosti može imati poseban značaj danas?

Ovakav film se nije snimio bez razloga. Živimo u vremenu kada je sloboda ljudi koji se ne uklapaju u određeni kalup ponovo masovno ugrožena. Prikaz toga da su pre 300 ili 400 godina ljudi morali ovako da se kriju da bi preživeli ili imali pravo na svoj život je upozorenje. Ako nastavimo ovako, postoji opasnost da se ovakva ograničenja vrate. Ne želim to. Svaka osoba ima mesto na ovom svetu, to je ljudsko pravo, univerzalno pravo. Ovaj film ima mnogo slojeva i smatram da je veoma moderan.

U priči iz vremena teškog patrijarhata kod muških likova nema histerije, agresije, nasilja ili burnih reakcija kakve se mogu očekivati?

U prošlosti su ljudi koristili reč histerija zapravo za žene, pa su govorili da su zbog toga bolesne. Mislim da je odluka reditelja Markusa Šlajncera bila veoma svesna da ne prikazuje nasilje. Mislim da je to dobro. Ne želim da vidim kako muškarci siluju i tuku žene. Nigde. Ni na ekranu, niti u životu.

Roze je rekla da ima više slobode u muškim pantalonama, šta vi mislite?

Ne mislim da je tako, jer suknja deluje mnogo slobodnije. Ali društveno gledano, naravno da nije ni čudo što su se žene borile za pravo nošenja pantalona, jer sve stvari koje želite da radite, poput jahanja konja ili vožnje bicikla ili šta god, nisu bile moguće u suknji. Dakle, naravno da postoji veća sloboda. Možete se slobodnije kretati. Zaštićenija si.

Mogu li da vas pitam o vašoj ličnoj glumačkoj etici i kako se ona odnosi na ovaj film?

Radna etika. Mislim da ova profesija dolazi sa velikom odgovornošću jer se dešava u javnosti. Ono što prikazujemo i likovi koje preuzimamo da bismo ih pokazali, oni odražavaju društvo i pokazuju nešto društvu. Dakle, u trenutku kada reprodukujemo stvari sa kojima više ne želimo da živimo, mi ih na neki način podstičemo. Zato mislim da je uvek zaista dobro pogledati šta prikazujemo.

Vaša međunarodna karijera uzletela je posle ostvarenja „Toni Erdman”, a naročito posle „oskarovskih” filmova „Anatomija pada” i „Zona interesa”, stigli ste i do Holivuda i uloga sa Tomom Kruzom i Rajanom Goslingom…

Sa Tomom Kruzom igram u Injarituovom filmu „Kopač”, a sa Rajanom Goslingom u „Projekat Zdravo Marija” Fila Lorda i Kristofera Milera i to su filmovi koji će se tek pojaviti. Nešto šire od toga ne mogu da vam pričam, nije mi dozvoljeno. Ono što mogu da kažem jeste da sam naučila da mogu da funkcionišem u tim (holivudskim) kontekstima. Ne znate da li ćete moći da spavate od straha, da li ćete stići na set obliveni znojem i zaboraviti svoje replike jer ste zadivljeni zvezdama, ali je funkcionisalo i bilo je zabavno. Naučila sam i da ne mora sve uvek biti motivisano iznutra, ponekad možete jednostavno samo da izvodite ulogu sve dok reditelj smatra da je to verodostojno i ne mora uvek sve da se poklapa sa mojim sopstvenim osećajem istine. To da znam da funkcionišem pod velikim pritiskom znala sam i pre, ja sam u ovom poslu već 30 godina.

I dalje ćete živeti u svojoj kući u Lajpcigu?

Da, i ne planiram to da menjam, kod mene su stvari manje-više iste. Volim kada sam kod kuće. I volim kada sam u pozorištu.