Neželjene posledice „humanog učenja”

Svedeno na sticanje znanja i prikupljanje životnog iskustva, obrazovanje je uslov prestiža jedne zemlje, bez njega se budućnost jedne zajednice ne može zamisliti. Svudaprisutno je, međutim, vrlo teško stanje našeg obrazovnog sistema: učitelj gubi atribut duše škole, učenici svoje nastavnike ne uzimaju odveć ozbiljno (govore im na „ti”), ulaze s njima u međusobice; roditelji se mešaju u organizaciju rada škole, ispoljavaju bahatost, izuzetno, fizički napadaju nastavno osoblje.

O stanju u prosveti, koje nije izvan naše ukupne situacije, svedoče dojučerašnje besomučne demonstracije đaka, studenata i profesora, direktora i dekana. „Ustali” su bili i beogradski poletarci sa svojim vaspitačima.

Kao da je ušao đavolji vodvilj u škole i fakultete. – Stanje je rovito i u ovom času.

Upravo stoga, usmeravam pozornost na normativnu nauku koja proučava suštinu, zadatke i zahteve vaspitanja. Žaoka je upravljena na naučne poslenike najvišeg nastavnog stepena, na teoretičare i pisce udžbenika, one koji danas predvode metodičku školu: ne, dakle, sociolozi, psiholozi, filozofi, istoričari, ekonomisti…

U samoj stvari, poneseni opštom strujom današnjice, raspoloženjem i idejom slobodnih građana, te privrženosti vladavini naroda i čovekovom pravu, naši pedagozi su jednodušni u stavu da je i ličnost deteta koje uči neprikosnovena, stoji iznad svega, zaklonjena od neprijatnosti i teškoća i svake opasnosti – ma od koje strane dolazile. Iz njihovih usta čuje se jedino: prava deteta, dečje dostojanstvo, nepovredivost mladog bića, dečja republika...

Savremena srpska pedagoška doktrina, koja je našla oslonac i inspiraciju u modernoj evropskoj misli, striktno podražava individualnost, osećanje i samostalnost nedoraslog bića, njegovu nedodirljivost – i takvu – da je nepoželjno pomilovanje đačke glavice učiteljevom rukom. Sam učitelj je 31. dete.

Sve upućuje na činjenicu da naučnici uzimaju za uzor tuđe autoritete, kakav je, uzmimo, Humbert fon Šanbek (Nemačka), zapaženi doktor za komunikaciju bez vaspitanja, i čiji je nauk – dopustite doslovno njegove reči – da se vaspitaniku ne može zabraniti slobodno ponašanje, te nije dopušteno reći mu: „Sedi!”; „Ustani!”; „Ne klimaj se!”; „Ne lupaj nogama!”; „Ne grebi!”; „Ne pljuj!”; „Gledaj ovamo!”; „Ne ceri se!” I u tom redu.

Alarmantno stanje u pogledu školske i izvanškolske discipline učenika – čemu smo svedoci, okruglo uzeto, godinu dana – ima svoje poticaje u semenu koje je vetar naneo na naše tlo, u raskomoćenom shvatanju i razbacivanju naučnim gledištima, možda u izmešanim i pobrkanim papirićima naučnika žmirkavog pogleda i zašećerenih teza. Kao da srpsku školu vode polukvalifikovani stručnjaci i nepedagozi, u iskušenju smo reći, krivoputnici, oni radi zlu. I čije udžbenike treba precrtati.

Jer, današnji edukatori, čuvari i branioci dece forsiraju nastavu kroz igru, u učionici-igraonici, u povoljnoj i vedroj atmosferi, bez podignutog glasa ili pokaranja. Odbija se kao nekonstruktivan nastavni rad u kojem ima kritike, naređivanja, kontrole, insistiranja na odgovornosti. Umesto obučavanja od malih nogu redu i radu, odvikavanja od traženja sigurnosti u nekoj simbiotskoj vezi i da mladi budu životni pobednici – ljudi od struke propagiraju lagano, nenametljivo učenje, kako mlado biće ne bi bilo iznenađeno i povređeno; savetuje se dugo davanje kašaste hrane, vođenje deteta za ruku ulicom da ne nastrada kao pešak ili se izgubi. A zaštitnička nastrojenost stvara pasivnost kod deteta, traži naklonost drugih, traži da njegove životne prepreke uklanjaju drugi.

Previđa se da je rad u učionici ozbiljan i neveseo napor, čisto nametanje discipline (ne u značenju stege, strogosti i pokoravanja). Ko zna, možda nije preterano reći, disciplinu ne manju nego što je u vojsci.

Potom, naše vaspitno-obrazovne reforme, koje nisu urodile plodom, umesto pedagoga, vodili su prvenstveno psiholozi. Usamljen je primer dr Zorana Milivojevića, koji je podastirao razložne argumente, ukazivao na neophodnost reda i potrebne potčinjenosti, na primenu mera radi osujećenja neposlušnosti. Milivojević je, međutim, etiketiran kao neko ko ne razume prirodu vaspitanja kao formativnog procesa.

Nadam se da smo se sporazumeli. Samoupravljanje, samostojnost, koji se danas ispoljavaju van škole, na uličnim protestima i zaprečavanjima prometnih saobraćajnica, atak na državne institucije, druge neprimerenosti, imaju i te kako svoje zaleđe u knjigama profesora koji zagovaraju slobodu, samo slobodu.

Suočeni s neželjenim posledicama jednog „humanog učenja”, autonomnošću koja se preoblikovala u svoju suprotnost, koje će – još kako – imati svoje produženo dejstvo, odgoditi naše duhovno ozdravljenje – s puno prava postavljamo pitanje osećanja obaveza i svesti o dužnosti pedagoga-naučnika. Budući postupak protivan primljenoj obavezi ima karakter verolomne izdaje, valja prozvanu asocijaciju i stalež izložiti kritici. Imajući u vidu neizračunljive posledice po mladi naraštaj, rečeno pravnim jezikom, posledice sopstvenog činjenja, nismo daleko od pomisli pokretanja krivične sankcije po službenoj dužnosti.

Profesor emeritus Tihomir Petrović