Нежељене последице „хуманог учења”

Сведено на стицање знања и прикупљање животног искуства, образовање је услов престижа једне земље, без њега се будућност једне заједнице не може замислити. Свудаприсутно је, међутим, врло тешко стање нашег образовног система: учитељ губи атрибут душе школе, ученици своје наставнике не узимају одвећ озбиљно (говоре им на „ти”), улазе с њима у међусобице; родитељи се мешају у организацију рада школе, испољавају бахатост, изузетно, физички нападају наставно особље.

О стању у просвети, које није изван наше укупне ситуације, сведоче дојучерашње бесомучне демонстрације ђака, студената и професора, директора и декана. „Устали” су били и београдски полетарци са својим васпитачима.

Као да је ушао ђавољи водвиљ у школе и факултете. – Стање је ровито и у овом часу.

Управо стога, усмеравам позорност на нормативну науку која проучава суштину, задатке и захтеве васпитања. Жаока је управљена на научне посленике највишег наставног степена, на теоретичаре и писце уџбеника, оне који данас предводе методичку школу: не, дакле, социолози, психолози, филозофи, историчари, економисти…

У самој ствари, понесени општом струјом данашњице, расположењем и идејом слободних грађана, те привржености владавини народа и човековом праву, наши педагози су једнодушни у ставу да је и личност детета које учи неприкосновена, стоји изнад свега, заклоњена од непријатности и тешкоћа и сваке опасности – ма од које стране долазиле. Из њихових уста чује се једино: права детета, дечје достојанство, неповредивост младог бића, дечја република...

Савремена српска педагошка доктрина, која је нашла ослонац и инспирацију у модерној европској мисли, стриктно подражава индивидуалност, осећање и самосталност недораслог бића, његову недодирљивост – и такву – да је непожељно помиловање ђачке главице учитељевом руком. Сам учитељ је 31. дете.

Све упућује на чињеницу да научници узимају за узор туђе ауторитете, какав је, узмимо, Хумберт фон Шанбек (Немачка), запажени доктор за комуникацију без васпитања, и чији је наук – допустите дословно његове речи – да се васпитанику не може забранити слободно понашање, те није допуштено рећи му: „Седи!”; „Устани!”; „Не климај се!”; „Не лупај ногама!”; „Не греби!”; „Не пљуј!”; „Гледај овамо!”; „Не цери се!” И у том реду.

Алармантно стање у погледу школске и изваншколске дисциплине ученика – чему смо сведоци, округло узето, годину дана – има своје потицаје у семену које је ветар нанео на наше тло, у раскомоћеном схватању и разбацивању научним гледиштима, можда у измешаним и побрканим папирићима научника жмиркавог погледа и зашећерених теза. Као да српску школу воде полуквалификовани стручњаци и непедагози, у искушењу смо рећи, кривопутници, они ради злу. И чије уџбенике треба прецртати.

Јер, данашњи едукатори, чувари и браниоци деце форсирају наставу кроз игру, у учионици-играоници, у повољној и ведрој атмосфери, без подигнутог гласа или покарања. Одбија се као неконструктиван наставни рад у којем има критике, наређивања, контроле, инсистирања на одговорности. Уместо обучавања од малих ногу реду и раду, одвикавања од тражења сигурности у некој симбиотској вези и да млади буду животни победници – људи од струке пропагирају лагано, ненаметљиво учење, како младо биће не би било изненађено и повређено; саветује се дуго давање кашасте хране, вођење детета за руку улицом да не настрада као пешак или се изгуби. А заштитничка настројеност ствара пасивност код детета, тражи наклоност других, тражи да његове животне препреке уклањају други.

Превиђа се да је рад у учионици озбиљан и невесео напор, чисто наметање дисциплине (не у значењу стеге, строгости и покоравања). Ко зна, можда није претерано рећи, дисциплину не мању него што је у војсци.

Потом, наше васпитно-образовне реформе, које нису уродиле плодом, уместо педагога, водили су првенствено психолози. Усамљен је пример др Зорана Миливојевића, који је подастирао разложне аргументе, указивао на неопходност реда и потребне потчињености, на примену мера ради осујећења непослушности. Миливојевић је, међутим, етикетиран као неко ко не разуме природу васпитања као формативног процеса.

Надам се да смо се споразумели. Самоуправљање, самостојност, који се данас испољавају ван школе, на уличним протестима и запречавањима прометних саобраћајница, атак на државне институције, друге непримерености, имају и те како своје залеђе у књигама професора који заговарају слободу, само слободу.

Суочени с нежељеним последицама једног „хуманог учења”, аутономношћу која се преобликовала у своју супротност, које ће – још како – имати своје продужено дејство, одгодити наше духовно оздрављење – с пуно права постављамо питање осећања обавеза и свести о дужности педагога-научника. Будући поступак противан примљеној обавези има карактер вероломне издаје, ваља прозвану асоцијацију и сталеж изложити критици. Имајући у виду неизрачунљиве последице по млади нараштај, речено правним језиком, последице сопственог чињења, нисмо далеко од помисли покретања кривичне санкције по службеној дужности.

Професор емеритус Тихомир Петровић