Opstrukcija pregovora Beograda i Prištine koju više od pola decenije sprovodi vlada privremenih institucija u pokrajini jedini je cilj albanskog ekstremiste Albina Kurtija. Dok na terenu nakažnjeno sprovodi represiju i teror nad Srbima, o čemu govore i najnovije najave pune primene „zakona o strancima” i intenziviranje vojnog saveza sa Zagrebom i Tiranom, u njegovoj nameri da obesmisli svaki razgovor otvoreno mu pomažu pojedini zapadni pokrovitelji, koji ništa nisu uradili da bi dijalog oživeo. Neki su čak odustali i od svoje nekadašnje, barem formalne diplomatske korektnosti, kada su češće pozivali obe strane na razgovor. Naročito su ovi pozivi bili primetni kada su tri godine posle jednostrano proglašene „nezavisnosti” Kosova i Metohije zvanično počeli razgovori Beograda i Prištine, uz posredovanje Evropske unije. U deceniju i po stalo je više sastanaka, kao i desetine rundi dijaloga, a od svega Briselski sporazum ima najveću težinu.

Zajedničko za sve je da je zbog ponašanja Prištine i gotovo svih albanskih političkih elita izostala njihova primena. Glavni krivci za fijasko pregovora bili bi tajno kritikovani u zapadnim krugovima, nekad bi se evropskim pregovaračima omakla i javna kritika tada čelnih ljudi prištinskih vlasti. Međutim, čak i kada su uvedene određene sankcije kao što je to bio slučaj sa Kurtijem, njihov efekat bio je upitan. Prošle godine je čak započelo ublažavanje, odnosno delimično ukidanje tih mera pred decembarske izbore na Kosmetu. Svima je jasno da sa ovakvom predistorijom izostanaka kazni za Prištinu postojeći format dijaloga neće dovesti ni do normalizacije, ni do pomirenja.

Kada već ne mogu da promene Briselski sporazum, koji je usvojen dvotrećinskom odlukom poslanika skupštine u Prištini i potpisan, a kao garant je označena sama EU, onda se smišljaju razni načini kako da se na drugi način obesmisli nastavak dijaloga. Osim toga, tzv. kosovske vlasti ignorišu i primenu odavno preuzetih obaveza. Ukoliko bi Beograd upao u zamku i digao ruke od daljih razgovora, onda bi glavna krivica pala na Srbiju, dok bi oni koji su glavni krivci za propast razgovora ponovo bili i nagrađeni. Zato se Priština odlučila na novi korak. U tamošnjim medijima se spominju dva scenarija kako će Albanci „minirati” razgovore. Prema jednom scenariju dijalog će voditi najbliži Kurtijev saradnik – Gljauk Konjufca, koji je u novoj postavci tzv. kosovske vlade prvi zamenik premijera i ministar spoljnih poslova i dijaspore. Druga mogućnost je da ove razgovore preuzme neka anonimna osoba koja neće biti ministar i čija reč neće imati nikakvu težinu.

Ministar za ljudska i manjinska prava Demo Beriša kaže da će Konjufca biti pregovarač, ali da to ništa neće promeniti. Za „Politiku” ističe da je to logično jer u novoj vladi ne figurira ime Besnika Bislimija, koji je bio prvi zamenik premijera i glavni pregovarač Prištine u prethodnom mandatu. On ne očekuje da će dve strane uskoro sesti za isti sto.

„Konjufca je veoma ozbiljan političar, jedna od glavnih političkih figura u Samoopredeljenju. On ima veću političku težinu od Bislimija, ali nikome u Prištini nije u interesu da se nastave pregovori, jer bi u tom slučaju prvo morao da se sprovede u delo Briselski sporazum i da se formira Zajednica srpskih opština. Oni će sve učiniti da do formiranja ZSO ne dođe i zato će nastojati da umrtve razgovore”, ističe Beriša, koji ne očekuje da se razgovori Beograda i Prištine nastave pre maja i izbora za tzv. kosovskog predsednika.

„U ovoj fazi je tako nešto moguće samo pod pritiskom Amerikanaca, koji jedini imaju tu moć da utiču na Prištinu, ali sumnjam da je to nekome prva stavka na spoljnopolitičkoj agendi. Za SAD i Evropsku uniju je najvažnije rešavanje rata u Ukrajini, kao i gašenje žarišta na Bliskom istoku”, kaže Beriša. On navodi da će za kosovske Albance biti ključan izbor predsednika, kao i da je činjenica da Vjosa Osmani očekuje da dobije još jedan mandat. Ministar Beriša podseća da je Kurti nekoliko puta jasno stavio do znanja da ona sama mora da obezbedi 30 glasova poslanika i da će u tom slučaju za njen izbor glasati još 50 poslanika Samoopredeljenja.

„To je u ovom trenutku, gledajući samo matematiku, neizvodljivo. Naime, ona od svoje bivše partije može da očekuje sedam glasova, od manjinskih lista isto toliko, a od Demokratskog saveza Kosova još 12 glasova. Dakle, ne može da prikupi dovoljno glasova i to bi mogao da bude uvod u nove izbore. Za izbor predsednika u prvom i drugom krugu potrebno je 80 glasova, a ako do toga ne dođe, u trećem krugu je potrebno da za izbor glasa 61 poslanik, ali samo ukoliko u sali bude prisutno 80 poslanika. To će opredeliti da li će biti novi izbori ili će se doći do stabilizacije političkih odnosa na Kosmetu. Ukoliko ne bude došlo do sleganja političkih prilika, onda će uslediti vanredni izbori i u tom slučaju nikome neće padati na pamet dijalog sa Beogradom”, ističe Demo Beriša.

Da nije isključena mogućnost da novi glavni pregovarač Prištine u dijalogu sa Beogradom ne bude član vlade u Prištini, kao što je to bio slučaj u prethodnom mandatu, već bi se ta pozicija spustila na tehnički nivo, mišljenja je direktor strategije u Centru za evropske politike iz Beograda Miloš Pavković. To bi onda, smatra, moglo da se tumači kao poruka da za Prištinu dijalog i dalje nije prioritet. „I kada je potpredsednik vlade Besnik Bislimi bio glavni pregovarač, dijalog nije bio prioritet, a na ovaj način bi se važnost razgovora sa Beogradom dodatno spustila na lestvici. Međutim, to može da bude prilika za neko sveže lice i za neki novi pristup. Zavisiće mnogo od toga da li će iz EU, odnosno iz zemalja Kvinte, uslediti pritisak da se Priština zaista posveti dijalogu”, izjavio je Pavković.

Nekadašnji predsednik Izvršnog veća AP Kosovo i Metohija Zoran Anđelković kaže da ga ne bi iznenadilo da Priština imenuje nekog nepoznatog ako sponzori takozvane nezavisnosti Kosova procene da je to najbolja opcija. Anđelković za „Politiku” podseća da je Kurti još pre nekoliko godina u predizbornoj kampanji istakao da su mu pregovori sa Beogradom „sedma rupa na svirali” i da je to u međuvremenu sada četvrta, ali da ga to uopšte ne interesuje.

„Kurti je ceo svoj mandat kao tzv. kosovski premijer i godinu dana oko izbora iskoristio da obesmisli razgovor sa Beogradom. Nije bilo nijednog ozbiljnog razgovora u poslednjih pet godina i ne očekujem da će ih biti u skorijoj budućnosti. U Prištini smatraju da imaju dovoljno podrške istih onih koji tako čvrsto i jako brane teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine i Danske, kada je reč o Grenlandu, i da će oni omogućiti kosovskim Albancima da na silu otmu deo Srbije. Nije ovde reč ni o pravdi, a posebno ne o međunarodnom pravu. Sve dok imaju SAD iza sebe koje im pružaju snažnu podršku oni će se tako ponašati i u budućnosti”, kaže Anđelković. Dodaje da je svima jasno da svaki ozbiljniji pregovori moraju da se nastave tamo gde su stali, odnosno obaveze Prištine da formira Zajednicu srpskih opština, a to je ono od čega kosovski Albanci doslovno beže.

„U međuvremenu će Kurti vršiti pritisak na Srbe, u nameri da ih protera. To mu je glavni cilj i pregovori ga apsolutno ne interesuju, pogotovo jer se Evropska unija nije pokazala kao kredibilan posrednik u razgovoru. Odavno je jasno da Evropska unija nema statusno neutralan stav i da ona predstavlja kolektivni Zapad, uz snažan uticaj Sjedinjenih Američkih Država. Reč je o siledžijskom aršinu po kojem je dozvoljeno otimati jednoj suverenoj državi teritoriju, a kada je reč o drugim državama, onda se menjaju budžeti i spremaju za rat”, navodi Anđelković.

Evropska unija jeste dobila 2010. ovlašćenje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija da olakšava dijalog strana, i to je formulacija iz Rezolucije GS koja je savetodavna i nije obavezujuća, ali ima politički značaj. Brisel je ipak odavno izašao iz okvira koji mu je odredila GS UN. U dokumentu se navodi da okvir Generalne skupštine pozdravlja spremnost EU da olakšava dijalog strana i takav je sadržaj celog teksta. To čak ne može da se protumači ni kao posredovanje, nego znači da treba da olakšava, sugeriše, a u međuvremenu EU je ispostavila brojne zahteve, nudila čak i „pravno obavezujuće okvire”, nemačko-francuski plan, ohridski sporazum... Sva ta dokumenta suprotna su Rezoluciji SB UN 1244, koju je upravo svojevremeno prihvatila EU, ali i SAD, i koja je obavezujuća za sve, a toliko puta je prekršena.

Takođe, prošlo je čak 15 godina od početka dijaloga, a da Evropska unija nije nijednom izvestila Generalnu skupštinu o tome kako je sučeljenim stranama olakšala dijalog. Zato bi moglo i zvanično da se otvori pitanje zahteva EU da podnese izveštaj Generalnoj skupštini UN o tome kako sprovodi rezoluciju iz 2010. godine. Uz to, u EU ima i pet članica koje ne priznaju tzv. Kosovo – Grčka, Slovačka, Rumunija, Španija i Kipar – pa ostaje nedoumica u čije ime sve više briselskih diplomata priziva priznavanje lažne tvorevine na teritoriji KiM, ako njeno članstvo već ne žele svi u „evropskoj porodici”. Međutim, zbog odsustva prihvatanja ovih činjenica u birokratskim krugovima u Briselu, kao i zbog nedostatka političke i diplomatske volje za adekvatan pritisak na Prištinu, nije ni čudno što je posvećenost tzv. kosovskih vlasti na najnižem istorijskom nivou otkad je dijalog počeo.

Iako to niko ne želi da prizna, ovakvo ponašanje dovelo je do toga da proces dijaloga pod pokroviteljstvom Evropske unije bude istorijski potrošen kao model, jer jednostavno nije dao nikakve rezultate. A kada se sagledaju i primeri drugih dijaloga koji su doživeli ovakvu sudbinu, u ovom trenutku je previše optimistično reći da se očekuje da razgovor oživi, jer je došlo do regresije – ne da se ne postižu novi dogovori, već se i oni stari, zaslugom Prištine, urušavaju i guraju pod tepih. Nije nikakva tajna da je klima razgovora zamenjena tenzijama iza kojih stoji Albin Kurti. I jedini način da se za ovaj proces otvori bilo kakva budućnost jeste da EU, uz pomoć Amerike, zaista stane iza dijaloga. Uostalom, kredibilitet Brisela je u ovom slučaju, na prostoru koji je okružen članicama Evropske unije, na ključnom testu, ako već EU pretenduje da aktivno deluje u nekim regionima od interesa – na primer, u Sudanu ili na Bliskom istoku, ili u slučaju odnosa Ukrajine i Rusije.

Baš kao što je na testu i posrednik Brisela u dijalogu Beograda i Prištine Peter Sorensen koji se u svom mandatu susreo sa raznim političkim akterima sa obe strane čak 67 puta. Da li će u pregovore uspeti da unese novu energiju, zavisi opet od toga kako će se Brisel postaviti prema ispunjavanju dosadašnjih obaveza Prištine i toga da li će Kurtijevom režimu biti dopušteno da i dalje obesmišljava razgovore. Dok god se to ne promeni, u sadašnjim okolnostima, niko ne zna ni status pregovora i dijaloga, ni koji su rezultati dosadašnjeg rada.

Grešku plaćamo od 2010. godine

Sa prebacivanjem pregovora iz Ujedinjenih nacija pod kapu Evropske unije 2010. godine saglasila se i tadašnja vlast u Srbiji, a naša zemlja je i podnela rezoluciju Generalnoj skupštini UN. To je očigledno bila greška, s obzirom na to da je odnos zemalja članica UN koje ne priznaju lažnu državu i onih koje su priznavači, gledajući samo evropski kontinent, bitno drugačiji. Rezolucija GS UN, između ostalog, konstatuje da proces dijaloga treba da bude faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Budući da Srbi na KiM trpe gotovo svakodnevni teror prištinskih vlasti, a da EU uglavnom ćuti, jasno je da Brisel ne ispunjava obavezu fer posrednika.

Srđan Barac: Podvalom do zamrzavanja razgovora

Politički analitičar Srđan Barac kaže da su u trenutku kada se sve češće govori o potrebi nastavka dijaloga i konkretnim koracima ka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine sve glasnije procene da bi moglo doći do nove političke ili bezbednosne krize na Kosovu. Za „Politiku” kaže da je teza vrlo jasna i lako čitljiva, uz navođenje da premijer privremenih institucija u Prištini Albin Kurti nema interes da proces normalizacije zaista uđe u završnu fazu.

„Razlog je jednostavan. Svaki ozbiljan napredak u dijalogu podrazumeva kompromis, a kompromis znači politički rizik na unutrašnjem planu. U takvim okolnostima podizanje tenzija i proizvodnja krize često postaju način da se pažnja javnosti skrene sa pregovora i obaveza koje iz njih proističu. Zato se sve češće govori o mogućnosti nove podvale, poteza koji bi izazvao reakcije na terenu, zaoštrio odnose i praktično zamrznuo dijalog. Takav scenario već je viđen više puta. Jednostrane odluke, administrativni pritisci ili bezbednosni incidenti često dolaze upravo u trenucima kada se otvara prostor za politički napredak”, kaže Barac.

Dodaje da to, ako se takav obrazac ponovi, ne bi bilo iznenađenje, već nastavak prepoznatljive strategije upravljanja krizom umesto rešavanja problema. Stabilnost podrazumeva obaveze, a kriza omogućava odlaganje. „Zbog toga se naredni period može pokazati ključnim. Posebno imajući u vidu da se nalazimo u izbornoj godini, a to je prilika da se dodatno pritisne Beograd. Zato pitanje nije samo da li će doći do nove eskalacije već i kome bi ona najviše politički odgovarala. Odgovor na to pitanje mogao bi mnogo da kaže o stvarnim namerama kada je reč o nastavku dijaloga i normalizaciji odnosa”, zaključuje Srđan Barac.