Godine života u nuklearnom strahu

Pre nekoliko meseci svetom se pronela vest da su u zoni nuklearne elektrane u Černobilju, koja je stradala u akcidentu pre 40 godina, uočeni psi čija dlaka je bila – plave boje. Naučna javnost odmah se uzbunila. Ne bez razloga, jer je katastrofa u (tada sovjetskoj) nuklearki, smeštenoj u blizini ukrajinsko-beloruske granice i grada Pripjat, preko noći dobila globalne razmere. Naime, bila je to (zasad) najveća ovakva mirnodopska nesreća u svetu.

Da li je zračenje, koje i danas onemogućava normalan ljudski, životinjski i biljni život na desetine kilometara uokolo havarisane elektrane, genetski uticalo na promenu boje ovih pasa, ili su se oni „samo prošetali” kroz hemikalije koje su zatrovale okolinu, još nije sasvim jasno.

Kako god bilo, Černobiljska katastrofa jedna je od najvećih opomena šta sve može da se dogodi ukoliko se mašta naučnika sukobi sa nemarom običnih ljudi.

A desilo se mnogo toga. Pojedine vlade zemalja sovjetskog bloka jednostavno su zanemarile moguće razmere akcidenta, druge su pribegle neadekvatnim merama, ćutanje o direktnim posledicama bilo je preovlađujuće, svetom je ponovo počeo da kruži bauk „nuklearne opasnosti”. Za trenutak sve priče o ovoj vrsti energije kao mogućem pokretaču globalnog progresa, ostavljene su po strani.

Podsetimo, eksplozija u Černobiljskoj elektrani praćena izbijanjem vatre, odnela je te noći (26. aprila 1986) živote dva radnika. Od siline radijacije u narednim nedeljama život je izgubilo još 28 vatrogasaca neposredno uključenih u gašenje požara. Prema procenama međunarodnih agencija i Ujedinjenih nacija, još najmanje 4.000 ljudi umrlo je uskoro od raznih bolesti direktno uzrokovanih radijacijom.

Ali ispostavilo se da nuklearni rizik ima i mnogo šire političke implikacije. Zagovornici upotrebe nuklearnog naoružanja morali su da revidiraju svoje planove. Pokazalo se, takođe, da skrivanje istine o ovakvoj vrsti nesreće samo dodatno slabi sistem i stvara nepoverenje javnosti u one koji ih vode. 

Mere zaštite od zračenja bile su prepuštene na odlučivanje vladama u zemljama tzv. socijalističkog bloka. Tako u Bugarskoj, na primer, po tom pitanju ništa nije činjeno. Kontaminirana hrana nalazila se svakodnevno na trpezama u tamošnjim domaćinstvima. Proslava Prvog maja kao dana radnika nije odlagana i pored radioaktivne kiše koja je pljuštala. U Poljskoj su reagovali polovično ne odustajući od planova za izgradnju svoje nuklearke u Žernovecu. U Mađarskoj i Češkoj bilo je slično. Ipak, u kasnijim godinama, kada je tzv. Istočni blok počeo da se ruši, mnogi su se pozivali upravo na neadekvatnu reakciju države na katastrofu u Černobilju i na njene posledice. Ispostavilo se da čak i jedan ovakav događaj može da dobije političku dimenziju. Bilo pogrešnom reakcijom, bilo ćutanjem.

Ono što je bilo pozitivno je nastojanje naučnika da se, imajući u vidu Černobiljsko iskustvo, više pozabave problemima vezanim za bezbednost nuklearnih elektrana. Rat u Ukrajini, koji već ulazi u svoju petu godinu, u prvi plan je izbacio sudbine nuklearke u Zaporožju, najveće u Evropi, i puštene u rad 1984, dve godine pre nesreće u Černobilju. Već na početku specijalne vojne operacije ruske snage su zauzele ovu elektranu. Područje oko nuklearke je u više navrata granatirano, a bilo je i nerazumnih poziva na njeno totalno uništenje. Srećom, prema tvrdnjama međunarodnih eksperata, za sada nisu primećeni nikakvi poremećaji u njenom radu.

Ono što unosi poseban nemir u Evropi je činjenica da su prirodni energenti za pogon elektrana ili postali skupi, ili preterano zagađuju okolinu. A potrošnja struje svakim danom ide uzlaznom linijom. Danas nuklearne elektrane funkcionišu u Francuskoj, Ukrajini, Slovačkoj, Mađarskoj, Češkoj, Finskoj, Belgiji, Švedskoj, Nemačkoj, Italiji i Rusiji gde su glavni reaktori smeštani u Kursku, blizu Sankt Peterburga, Kalinjingrada, Balakova, Voronježa... I malo ko se protivi njihovoj daljoj izgradnji.

Glavni problem sa nuklearnim elektranama i dalje ostaje nepoverenje u njihovu bezbednost. Kao da sve što naučnici i stručnjaci iskažu povodom upotrebljivosti nuklearne energije pada u senku zbog straha od njene neodgovorne ili nestručne primene. A to se, nažalost, često koristi i kao adut u političkim obračunima. Budućnost sveta, za sada, tesno je vezana za upotrebu nuklearne energije. Ali ništa manje i za njenu zloupotrebu.