Године живота у нуклеарном страху

Пре неколико месеци светом се пронела вест да су у зони нуклеарне електране у Чернобиљу, која је страдала у акциденту пре 40 година, уочени пси чија длака је била – плаве боје. Научна јавност одмах се узбунила. Не без разлога, јер је катастрофа у (тада совјетској) нуклеарки, смештеној у близини украјинско-белоруске границе и града Припјат, преко ноћи добила глобалне размере. Наиме, била је то (засад) највећа оваква мирнодопска несрећа у свету.

Да ли је зрачење, које и данас онемогућава нормалан људски, животињски и биљни живот на десетине километара уоколо хаварисане електране, генетски утицало на промену боје ових паса, или су се они „само прошетали” кроз хемикалије које су затровале околину, још није сасвим јасно.

Како год било, Чернобиљска катастрофа једна је од највећих опомена шта све може да се догоди уколико се машта научника сукоби са немаром обичних људи.

А десило се много тога. Поједине владе земаља совјетског блока једноставно су занемариле могуће размере акцидента, друге су прибегле неадекватним мерама, ћутање о директним последицама било је преовлађујуће, светом је поново почео да кружи баук „нуклеарне опасности”. За тренутак све приче о овој врсти енергије као могућем покретачу глобалног прогреса, остављене су по страни.

Подсетимо, експлозија у Чернобиљској електрани праћена избијањем ватре, однела је те ноћи (26. априла 1986) животе два радника. Од силине радијације у наредним недељама живот је изгубило још 28 ватрогасаца непосредно укључених у гашење пожара. Према проценама међународних агенција и Уједињених нација, још најмање 4.000 људи умрло је ускоро од разних болести директно узрокованих радијацијом.

Али испоставило се да нуклеарни ризик има и много шире политичке импликације. Заговорници употребе нуклеарног наоружања морали су да ревидирају своје планове. Показало се, такође, да скривање истине о оваквој врсти несреће само додатно слаби систем и ствара неповерење јавности у оне који их воде. 

Мере заштите од зрачења биле су препуштене на одлучивање владама у земљама тзв. социјалистичког блока. Тако у Бугарској, на пример, по том питању ништа није чињено. Контаминирана храна налазила се свакодневно на трпезама у тамошњим домаћинствима. Прослава Првог маја као дана радника није одлагана и поред радиоактивне кише која је пљуштала. У Пољској су реаговали половично не одустајући од планова за изградњу своје нуклеарке у Жерновецу. У Мађарској и Чешкој било је слично. Ипак, у каснијим годинама, када је тзв. Источни блок почео да се руши, многи су се позивали управо на неадекватну реакцију државе на катастрофу у Чернобиљу и на њене последице. Испоставило се да чак и један овакав догађај може да добије политичку димензију. Било погрешном реакцијом, било ћутањем.

Оно што је било позитивно је настојање научника да се, имајући у виду Чернобиљско искуство, више позабаве проблемима везаним за безбедност нуклеарних електрана. Рат у Украјини, који већ улази у своју пету годину, у први план је избацио судбине нуклеарке у Запорожју, највеће у Европи, и пуштене у рад 1984, две године пре несреће у Чернобиљу. Већ на почетку специјалне војне операције руске снаге су заузеле ову електрану. Подручје око нуклеарке је у више наврата гранатирано, а било је и неразумних позива на њено тотално уништење. Срећом, према тврдњама међународних експерата, за сада нису примећени никакви поремећаји у њеном раду.

Оно што уноси посебан немир у Европи је чињеница да су природни енергенти за погон електрана или постали скупи, или претерано загађују околину. А потрошња струје сваким даном иде узлазном линијом. Данас нуклеарне електране функционишу у Француској, Украјини, Словачкој, Мађарској, Чешкој, Финској, Белгији, Шведској, Немачкој, Италији и Русији где су главни реактори смештани у Курску, близу Санкт Петербурга, Калињинграда, Балакова, Вороњежа... И мало ко се противи њиховој даљој изградњи.

Главни проблем са нуклеарним електранама и даље остаје неповерење у њихову безбедност. Као да све што научници и стручњаци искажу поводом употребљивости нуклеарне енергије пада у сенку због страха од њене неодговорне или нестручне примене. А то се, нажалост, често користи и као адут у политичким обрачунима. Будућност света, за сада, тесно је везана за употребу нуклеарне енергије. Али ништа мање и за њену злоупотребу.