NOVE SRPSKE ANTANTE

U svojoj dramatičnoj istoriji, Srbija je neprekidno tragala za saveznicima i često ostajala bez njih. Uglavnom je pomoć snažnih prijatelja izostajala samo onda kad je bila nasušna. Recimo 1914. ili 1999. Dvadeseti vek završen je depresivnom samoćom i kataklizmičnim razaranjima.

Ume li Srbija da pribavi sebi dobre saveznike? Pokazalo se da se bez delotvorne podrške i jakih aduta u njoj ne može ni korak dalje iz uboge avlije. Ova država je već godinama na granici otpora prema iracionalnoj sili i nastojanja da se s takvom nepogodom nekako uskladi. Šta je inače istovremeni (opravdani) odijum prema zapadnoj vojnoj alijansi i nalaženje modela za saradnju. Partnerstvo za mir, na primer! U času pristupanja tom programu, ministar Šutanovac je rekao da su „NATO standardi najbolji na svetu!”

To je moglo da znači kako domaći sistem odbrane nema druga posla nego da za tim modelima krene, iako su oni još mnogo godina nedostižni za nas.

Apologija prema „najboljim standardima” nije značila i amnestiranje Alijanse za pogrom iz 1999. „Oprostiti se može, ali zaboraviti ne. Srbija nosi bolne ratne ožiljke, ali moramo gledati unapred.” Tako je jedan vodeći srpski general teškom mukom poravnao svoje profesionalne imperative i najgore uspomene.

Samo koji mesec kasnije, piloti iz Avijana, možda i oni koji su bombardovali Batajnicu, sleteli su na njene oporavljene poletno-sletne staze. Naši letači su ih dočekali viteški, bez posebnih izliva prijateljstva, ali učtivo i uljudno. „Svako je radio svoj posao, kad su vas već doveli – dobro došli!”

Ali, najveća saveznička nedoumica nastala je u vreme „samoproglašenja” Kosova, u februaru 2008. i koji mesec pre. Alijansa se čvrsto i uglavnom slepo držala svoje platforme iz 1999. Iz Brisela i Vašingtona stizali su protivrečni signali, logični samo za pokušaje prividnog održavanja istovremene prisnosti: i s Beogradom i s Prištinom.

To, naravno, nije bilo moguće. I na tom nivou srpska saveznička posrtanja dostigla su epske razmere. Iz Moskve su Beogradu stizale poruke snažne moralne podrške koje su se ticale očuvanja jedinstvene Srbije. Iz Vašingtona su Prištini došli državotvorni pokloni proizvedeni lokalnim i globalnim nasiljem.

Odijum prema Americi, u svom ekstremnom izrazu, bio je rušilački. Prijateljstvo prema Rusiji patetično, apstraktno, bajkovito i neproduktivno.

Na talasu raznolikih emocija i statičnog razumevanja kategorije okruženja, Srbija je iznenada proglasila svoju vojnu neutralnost. U odnosu na koga i na šta, to nije moglo biti potpuno jasno.

U ambijentu nedefinisanih granica, teritorije, suverenosti, geopolitičke pozicije i nacionalnih interesa, neutralnost je mogla da se razume kao dvostruka poruka: Alijansi, da s njom nećemo biti saveznici ako je već njena vojna sila kidala teritoriju Srbije. S Rusijom ne možemo u bilo kakav vojni pakt ili labaviji savez, ako Moskva nije mogla ili želela da takvu vrstu demoliranja Srbije praktično onemogući.

S komšilukom paktova ionako ne može biti, jer se velika mržnja raspiruje gde god je to moguće. Svi drugi savezi bili bi bespredmetni, samo zato što nisu mogući. Čak ni s Podgoricom čiji je ambasador i dalje nepoželjna osoba u Srbiji.

Po jednoj ovlašnoj definiciji iz teorije politike, neutralnost je izraz visoke suverenosti i spoznaje o sopstvenoj sili i moći da se ta snaga realizuje u sferi vojno-političke nezavisnosti. Naravno da moderna verzija srpke vojne neutralnosti ne vuče jasne korene iz počivše nesvrstane jugoslovenske politike.

Zapravo je reč o dva sasvim sukobljena modela razumevanja državne pozicije: nesvrstanost je bila utemeljena na samospoznaji vojne superiornosti SFRJ, ma kako to bilo sporno. Neutralnost Srbije nastala je na strepnji od presudne nemoći, ma koliko to nespokojstvo bilo preterano.

Zajedničko za oba slučaja je izvesna koncepcijska utopija. Nesvrstanost nije opstala jer u njoj nije bilo neutralnosti. Vojna neutralnost Srbije je iluzorna jer država nema kontrolu nad njom. Na delu teritorije koja je u Ustavu Srbije nema Srbije i njenih snaga. Na tom nivou neutralnost se neizbežno pretvara u stav države koja je negira, pre svega grozničavim traganjem za savezništvom na drugoj strani.

Zanimljivo, a možda i nije, ali u Nacrtu strategije nacionalne bezbednosti nema ni zbora o vojnoj ili bilo kakvoj neutralnosti Srbije. To je nagoveštaj da takve odrednice u konačnom rukopisu neće ni biti. Moguće je da će ta, uglavnom neostvariva, ideja Koštuničine vladajuće grupe ipak otići u arhivu.

Srbija će sklapati saveze sa onim državama i grupacijama čija je realna moć u ostvarivanju krupnih nacionalnih interesa. Čiji će onda standardi biti „najbolji na svetu”, može da zavisi samo od toga koji će biti najbolji za nas.