Poslednji konsilijere starog Holivuda

Imao sam 23 godine, odvezao sam devojku kući i u povratku natočio benzin. Beogradske pumpe bile su stare, sunce je izlazilo na horizontu i sve oko mene je mirisalo na benzin. Delovalo je gotovo omamljujuće. Tada sam se setio ludog pukovnika, ukletog proroka rata u „Apokalipsi”. Ništa ne prija kao miris benzina u zoru, pomislio sam.

Ta parafraza rečenice genijalnog Roberta Duvala i dalje me prati. Zato prezirem električne automobile i novi, sterilni Holivud. Osetio sam, kao onog davnog jutra prošlog veka miris benzina kada sam čuo da je u večna lovišta otišao jedan od poslednjih velikih momaka starog Holivuda.

U Njujorku, a potom i u Kaliforniji, trojici mladih glumaca koji su delili stan, niko nije davao gram šanse da će postati filmske zvezde. Zvali su se Dastin Hofman, Džin Hekman i Robert Duval. Na svakoj audiciji padali su kao bokseri u prvoj rundi, jer nisu imali naročito savršeno bele zube, a naročito ne lepe, isklesane face, čak ni za manje plakate na koje bi ih eventualno prilepili.

Pre mnogo decenija, rekli su im na mnogo mesta da nijedan od njih neće postati ni statista. Trojica ortaka nisu klonuli duhom, nisu se odali piću, nisu pobegli u Montanu da budu pomoćnici kauboja, nisu brisnuli u Meksiko, već su se zakleli da će kad-tad tresnuti nogom ulazeći u salun i pokazati značku federalnih šerifa američke kinematografije. Ako su Dastin Hofman i Džin Hekman bili pobunjenici s razlogom, Duval je ušao kao čovek koji ne razvaljuje vrata, već ih lagano gurne i stane u ćošak, posmatrajući naizgled ravnodušno desperadose, pijance i lake žene.

Sva trojica su ispunila zakletvu, kako na Bibliji, tako i pred Američkom filmskom akademijom. Postali su legende, ali on, Robert Duval, ostao je poseban. Nazivali su ga kameleonom glume, jer se selio iz lika u lik, kao da je globtroter. Paradoksalno, bio je mnogo više glumačka institucija, nego tipična filmska zvezda. Njegova veličina nije bila u transformacijama koje su šokirale, već u onima koje su delovale prirodno. Gledali smo ga, a gotovo da nismo nismo videli neki naročiti napor: neurotično urlikanje, suze koje kvase muško lice ili grčeve isuviše nagrađivanih glumaca. Možda je to njegova najveća zaostavština: dokaz da umetnost može biti monumentalna, čak i kada se čini sasvim jednostavnom.

Kada nije igrao glavnu ulogu, preuzimao je film, pretvarajući svaki kadar u ogledalo sopstvene mitologije. Duval nije mogao da postane antipoza lepotanima poput Roberta Redforda, Pola Njumena ili Al Paćina, ali je svojim talentom ostao zauvek ledeni konsiljere epohe, onaj koji gleda svet kroz zaleđenu prizmu istine i pravde, dok njegova prisutnost čuva težinu američkog mita.

Imao je stav, stas i tajanstvenu snagu glume, lišene glumatanja. Dok je Holivud sedamdesetih eksplodirao sa novim talasom, dok je mladost tražila bunt i revoluciju, rađajući decu cveća, Duval je bio čovek koji zna da pravda ima mnogo lica, da rat nije vatromet i da je herojstvo krajnje sporna kategorija. Od „Kuma” do „Apokalipse danas”, njegova ledena racionalnost pretvarala se u ratnu, kaubojsku psihodeliju, ali bez obzira na to da li je bio mafijaški advokat Tom Hagen ili poremećeni pukovnik Kilgor, njegova gluma je zauvek definisala američki epski cilus: od mafije, političkih igara, rata, do kantrija, evangelističkih sveštenika i jahača na duge staze.

Duval je znao koliko je malo potrebno da bi scena postala velika. Pogled, pauza u govoru, jedva primetan trzaj vilice. To su bili njegovi specijalni efekti. Čaša viskija se podrazumeva, jer je na njenom dnu konačna istina.

Čak i kada bi igrao vojnike, mafijaše ili šerife, sve same alfa mužjake, nikada nije bio karikatura muškosti.

Tri uloge pojašnjavaju njegovu veličinu. U „Apokalipsi” Duval se pojavljuje relativno kratko, ali ostavlja utisak da je čitav film samo njegov. Pukovnik Kilgor je oficir koji rat doživljava kao teatar moći. Komandant vazdušne konjice, helikopterske jedinice zastrašujući je, poremećeni i istovremeno harizmatični zaluđenik za surf, sa kaubojskim šeširom, koji naređuje jutarnji napad na selo koje drže vijetkongovci. Eskadrila poleće u zoru ranu, dok trubač svira tradicionalni konjički juriš. Kilgor iz svog helikoptera pušta da grmi klasika Riharda Vagnera dok seje smrt odozgo, u oblacima dima i vatre. Scena se završava Kilgorovim panegirikom o mirisu napalma u zoru i traženju proklete idealne plaže za surfovanje, što je nadrealna scena košmarnih epizoda psihoze rata u kojoj se mešaju zvukovi vojničke trube, Vagnera i mirisa napalma, leševa, kerozina i urlika žrtava. Sve to je predigra zla, koja vodi pravo ka vratima pakla. Ali, nije li lepše stići do tog mračnog mesta surfujući na talasima?

Ono što je fascinantno jeste da Duval taj lik ne igra kao potpunog monstruma, već kao čoveka koji iskreno veruje u sopstvenu izopačenu logiku. Upravo ta Divalova uverenost njegov lik čini zastrašujućim. U rukama manje veštog glumca, Kilgor bi skliznuo u karikaturu. Kod Duvala, on je bio istovremeno groteskan i jezivo stvaran. Sve ostalo je legenda.

U „Kumu”, koga je takođe režirao Frensis Ford Kopola, Duval je najneprimetniji čovek u prostoriji. I možda najopasniji. Njegov Tom Hagen nije impulsivan. On je racionalan, pravnički hladan, gotovo da je računovođa. Njegov Tom Hagen nije samo savetnik mafije, on je arhetip konzervativnog razuma, tihi čuvar haosa.

Tom nije Sicilijanac po krvi, ali jeste po lojalnosti. On je usvojeni sin porodice Korleone, dakle, čovek između dva sveta. Nije mafijaš u klasičnom smislu, ali je stub sistema zalizanih Sicilijanaca. Nema temperament Sonija, u frenetičnoj ulozi Džemsa Kana, nema hladnu transformaciju Majkla, u maestralnom tumačenju Al Paćina, nema Fredovu slabost – briljantni Džon Kazal nema teatralni autoritet Vita Korleonea u vanvremenskoj ulozi Marlona Branda. Ali, ima nešto drugo: razum.

Duval igra Hagena s minimalizmom koji se graniči s asketizmom. Njegovo lice gotovo da nema velikih grimasa, nema naglih pokreta. U scenama pregovora, dok drugi podižu ton, Hagen ne poduže glas. Njegov pogled poručuje: „Vidim dalje od ove prostorije.” To je energija savetnika, čoveka koji razume sistem i zna kako da ga savije bez lomljenja.

Jedan od najvažnijih aspekata Duvalove glume jeste unutrašnja lojalnost bez sentimentalnosti. Hagen nije brat po krvi. On je svestan da je institucionalni brat u krvnoj sicilijanskoj familiji. I kada ga Majkl kasnije potiskuje, Duval tu marginalizaciju prihvata bez drame, sa blagom senkom u očima. Naravno da razume da u svetu velikih igara, naročito ako su krvave, nema mesta za slabost.

Ako uporedimo ova dva lika, vidimo dve vrste moći koje savršeno predstavlja Duval. Kilgor je ekstremni autoritet, bučan, vidljiv i militaristički. Hagen je zakulisni autoritet koji stvara čitavu mafijašku hobotnicu ugledne porodice Korleone, a da nikada nije okrvavio ruke. I zato je tako zlokoban. Iako ne bombarduje napalmom, već pogledom.

I u oba slučaja, Duval koristi istu tehniku: samokontrolu.

On nikada ne „igra scenu”, već je prisutan u njoj. Kamera ga jednostavno voli, jer ne forsira. Njegova energija dolazi iznutra. To je ono što su imali glumci stare škole: svest da je film medij krupnog plana, a ne vodviljska galerija.

Zato u „Apokalipsi” fascinira njegova „normalnost ludila” u ratnom haosu. U „Kumu” opčinjava njegova mirnoća u sistemu zakulisne moći.

Duval u obe uloge personifikuje muškarca koji zna svoje mesto i ne sumnja u njega. Danas su filmski likovi često izgrađeni na unutrašnjim krizama identiteta. Muška suza samu sebe stiže! Kod Duvala je kriza potisnuta, ali prisutna i zato deluje tako stvarnije. Da čovek ponekad zaplače. Zato njegovi likovi nikada ne stare. Eno ih, u analima svetske kinematografije.

Za „Nežno milosrđe” („Tender Mercies”) dobio je Oskara za glavnu mušku ulogu, uz ovacije. Tu nema ni heroizma, nema ni mafije, ne zuje helikopteri, nema napalma u zoru. Samo slomljeni kantri pevač koji pokušava da proživi dostojanstveno otpatke života, dok mu Svevišnji ne poruči da mu je istekao rok trajanja.

Duval tu pokazuje ono najteže: jednostavnost koju treba učiniti velikom. Bez lelekanja na silu. Bez velikih monologa. Samo postoji usamljeni čovek koji peva svoje stare, zaboravljene pesme.

Bez svake sumnje, odlaskom Duvala zatvara se poglavlje generacije glumaca koja je stasavala u vremenu kada su veliki scenariji i karakteri bili svetinja. To su veliki momci starog Holivuda, glumčine koje su znale da je kamera nemilosrdna i da ona uvek prepoznaje istinu od laži, talenat od mediokriteta.

Kada se svetla bioskopa ugase, kada pustinje i reke filmskih snova povuku senke svojih tajni, Robert Duval ostaje poslednji konsilijere i mitološki stražar apokalipse, mudrac koji je održavao red između nepreglednih prerija, mafijaških mračnih kancelarija i peščanih plaža koje čekaju miris napalma u zoru.