Sarajevo želi da vrati spomenik okupatoru

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Inicijativa Gradskog veća Sarajeva da se na Latinsku ćupriju – nekadašnji Principov most – „vrati” spomenik Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi Sofiji, visok dvanaest metara, izazvala je burne reakcije u javnosti unutar Bosne i Hercegovine i ponovo ogolila duboke, teško pomirljive društveno-istorijske razlike koje se protežu s dve strane entitetske linije.

Ukoliko se sprovedi zamisao koju je pre neki dan, na predlog opozicione Stranke za BiH, usvojilo Gradsko veće Sarajeva, na ovu lokaciju bi bio ponovo postavljen spomenik bračnom paru koji su vlasti Austrougarske podigle 1917. godine.   

Reč je, naime, o novom-starom memorijalu, čiji se delovi po navodima medija čuvaju u kulturnim institucijama u Sarajevu, a koji bi podsećao na najznačajniji istorijski događaj vezan za taj grad. Čin Gavrila Principa i ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije Hotek 28. juna 1914. formalno je poslužilo kao povod za izbijanje Prvog svetskog rata. Spomenik je uklonjen nakon pobede u Prvom svetskom ratu, sloma Austrougarske monarhije i formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.      

Na lokaciji na kojoj je ubijen prestolonaslednik umesto spomenika tada je postavljena spomen-ploča s natpisom: „Na ovom povijesnom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 1914. godine.” Ploča je tu stajala do nemačke okupacije – nakon ulaska nemačkih trupa u Sarajevo, skinuta je i, kao rođendanski poklon, odneta Adolf Hitleru. Posle oslobođenja Sarajeva 1945, postavljena je nova spomen-ploča, a od 1949. i otisci Principovih stopa. U poslednjem ratu i oni su „smetali”, pa su uklonjeni, da bi kasnije, ipak, bili vraćeni, ali uz redukovan natpis da je tu izvršen atentat.        

S jedne strane, entitetske linije danas se, izgleda, reafirmiše sentiment prema periodu austrougarske okupacije, dok nasuprot tome srpski narod taj istorijski period pamti kao vreme nacionalne stigme, političkog podređivanja i represije. U Republici Srpskoj podižu se spomenici Gavrilu Principu, čiji se čin tumači kao herojski i oslobodilački, pa njegovo ime nose brojne ulice u tom entitetu.          

Predlagači za vraćanje spomenika iz Stranke za BiH obrazložili su inicijativu tvrdnjom da je neprihvatljivo da u Sarajevu postoje obeležja posvećena atentatoru, a da ne postoji spomenik ubijenima. „Ne možemo menjati prošlost, ali možemo pokazati kakvi smo danas – hoćemo li slaviti ubistvo ili odati počast žrtvama”, poručili su inicijatori.  

Međutim, ni u samom Sarajevu ne vlada jedinstven stav. Načelnik opštine Centar Srđan Mandić iz Naše stranke, koja je deo vlasti na gradskom nivou, izjavio je da se „okupatorima ne podižu spomenici”. „Osećam stid i ograđujem se od sramotnog glasanja gradskih većnika Naše stranke. Čiji je spomenik sledeći? Ne smem ni da pomislim”, napisao je Mandić na „Fejsbuku”. I Irfan Čengić iz SDP-a BiH, načelnik opštine Stari grad, na čijoj bi teritoriji spomenik trebalo da bude postavljen, poručio je da u toj opštini takav spomenik neće biti podignut.  Gradonačelnik Istočnog Sarajeva Ljubiša Ćosić ocenio je da bi to bio jedinstven primer u svetu da se podiže spomenik okupatoru, podsećajući da je BiH u 20. veku bila aneksirana od strane Austrougarske, koja je eksploatisala njene resurse i tlačila narode.  

Istoričar Tomislav Tamburić inicijativu je ocenio kao uvredljiv čin kojim se dželat pokušava predstaviti kao žrtva, a okupacija kao civilizacijski dar. Istoričar Čedomir Antić podseća da su pre dvanaest godina i bošnjačke političke elite odbile slične predloge. „Podižu spomenik onome ko ih nije priznavao. Zemlju im je pretvorio u koloniju, njih u podanike neravnopravne sa drugim Slovenima u monarhiji. Dao im je manje od 15 odsto mesta u nemoćnom činovništvu BiH, suzbijao prosvetu”, rekao je Antić za „Glas Srpske”.  

Politikolog Vojislav Savić ukazuje da spomenik Francu Ferdinandu ne postoji nigde na prostoru bivše Austrougarske, pa ni u samoj Austriji. „Ali eto, nekako nađe svoje mesto upravo u Sarajevu”, kaže Savić, povlačeći paralelu sa savremenim političkim navikama oslanjanja na strane arbitre.

U Federaciji BiH u nedelju je obeležen 1. mart – Dan nezavisnosti (sprovoenje dvonacionalnog referenduma 1992. godine), dok je Vlada Republike Srpske isti datum proglasila danom žalosti, u znak sećanja na ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića u Sarajevu 1992. godine, događaj koji se simbolički tumači kao početak građanskog rata u BiH.        

Osvrćući se na podršku dela sarajevske javnosti inicijativi za podizanje spomenika Ferdinandu, Vojislav Savić ukazuje da se 1. marta u tom istom gradu slavi pucanj u Gardovića i podseća da je sarajevski novinar i kolumnista Danijal Hadžović pohvalio inicijativu za podizanje spomenika na „Tviteru” i rekao kako „Sarajevo više neće slaviti pucanje na žene”. „Između ta dva metka, onog koji je pogodio Franca Ferdinanda i onog koji je usmrtio srpskog svata, staje čitava srpska tragedija dvadesetog veka”, zaključuje Savić.