NOGA U VRATIMA

Pre nešto više od dva meseca na ovim stranicama napisao sam da u Srbiji u tom trenutku postoje samo dva ozbiljna politička pitanja: da li će biti srušen gasni sporazum sa Rusijom – i da li će biti usvojen antiustavni i antidržavni Predlog statuta Vojvodine. A da je sve ostalo, manje-više samo „marketing, magla, pepeo i dim u funkcijipunjenja novinskih stranica i prikrivanja suštine stvari”.

Prvi od dva pomenuta problema danas je rešen na – gotovo – sveopšte zadovoljstvo. Nije da nije bilo otpora, opstrukcije, nagaznih, podvodnih i ostalih mina i diverzija. U jednom trenutku se čak i vlada malo zaljuljala i nastala ozbiljna konfuzija u provladinim medijima. Neizvesno je bilo do samog kraja, no, uprkos svemu, sporazum je potpisan, a četiristo miliona evra, koji su u međuvremenu postali mnogo veći nego što su izgledali pre samo šest meseci, ekspresno se slilo na istanjeni državni račun, a odatle uglavnom krenulo prema Vojvodini. Za razliku od onih dvesto miliona od „Fijata” za „Zastavu”, koji su ostali da čekaju bolje dane – i na vrbi grožđe.

Činjenica je da je, uprkos raširenim sumnjama, neverici i različitim priželjkivanjima, Boris Tadić na kraju ispoštovao svoj javni dogovor sa Putinom i Medvedevom. Druga, pak, dilema – da li je za vreme predsedničkih izbora ili prilikom pregovora o formiranju aktuelne vlade dao neko obećanje i postigao neki „ne-javni” sporazum sa, na primer, liderima mađarske koalicije, Nenadom Čankom ili Bojanom Pajtićem – biće razrešena vrlo brzo. No, čak i da nije bilo nikakvog konkretnog dogovora i obećanja, Tadiću nije nimalo lako da skrene sa zacrtanog vojvođanskog koloseka. Ali sumnje u pogledu njegovih poteza i namera ili makar želja uvećavaju se svaki put kada u medijima pročitamo uveravanja pokrajinskih funkcionera DS-a o tome kako „u Demokratskoj stranci oko predloga statuta Vojvodine nema nikakve nesloge niti dilema”.

„Vojvođansko pitanje” je u svojim različitim aspektima godinama zapušteno i zapuštano u prestoničkim političkim krugovima, a suočavanje sa njim vazda odlagano što iz oportunizma, što zbog, navodno, „prečih” nacionalnih i državnih stvari. Čak i danas, kada vojvođanski problem samo što nije eskalirao u lice srpskoj političkoj eliti, većina ovdašnjih političara, novinara i intelektualaca slabo razume o čemu se tu zapravo radi. Pitanje se uglavnom ne shvata dovoljno ozbiljno i pod različitim izgovorima relativizuje i bagateliše.

Uzgred, rečeno, predstavnici mađarskih političkih stranaka u Vojvodini često vole da kažu kako je pitanje autonomije i statuta prevashodno „srpsko-srpsko pitanje”, što je, doduše, i tačno, ali onda ostaje dilema zašto se, ako je to već tako, toliko trude i toliko angažuju oko ovog predloga, za koji inače, kao i Nenad Čanak, smatraju da je samo „prazna ljuska”, „loš i nedovoljan”. Izgleda da je najvažnije „staviti nogu u vrata”, a posle sve ide manje-više rutinski. Otprilike po crnogorskom scenariju.

Po Ustavu iz 1974. – da ne idemo dalje u prošlost – Vojvodina je u Srbiji faktički imala status „države u državi”, što je bilo nakaradno i dugoročno neodrživo rešenje čak i u onoj složenoj Jugoslaviji, a pogotovo je neodrživo u danas samostalnoj Srbiji. Milošević je srpsko nezadovoljstvo zbog takvog stanja dobro iskoristio za osvajanje vlasti, a nastalu vatru, kao i u većini drugih situacija, sanirao polovično – nekad i benzinom. Takođe veliku grešku napravio je dvehiljadite DOS (odnosno, tada još postojeći DS/DSS dvojac) time što je prilikom formiranja zajedničke liste za pokrajinske izbore „autohtonim vojvođanskim partijama” prepustio polovinu mesta i faktički apsolutnu većinu vlasti u pokrajini.

Ozbiljan propust napravljen je i prilikom izrade novog ustava Srbije, gde su, zarad želje da se ustav što pre donese i potrebe da se obezbedi većina za njegovo usvajanje, odredbe o autonomiji ostale dosta šture i neodređene, što je, na prvi pogled, moglo delovati kao elegantno rešenje, ali je ostavilo prostora za mogućnost njihovog različitog tumačenja i „punjenja” različitim sadržajem u izmenjenim političkim okolnostima. Postojeći Predlog statuta, međutim, izlazi čak i izvan tih dosta širokih i neodređenih ustavnih okvira.

Možda je to sve i tako, reći će neko, ali stvar je već otišla daleko – šta sad da se radi, šta konkretno predlažete? Pa, evo, za početak, hajde da malo stanemo na loptu i da ne srljamo više sa veštačkim rokovima i usvajanjem ovog i ovakvog Predloga statuta po svaku cenu, iako je više nego očigledno da za njega nema pravog konsenzusa ni u državi ni u vladajućoj koaliciji. Pitanje autonomije trebalo bi rešavati u jednoj mirnijoj političkoj atmosferi od ovesadašnje i u okviru jednog sveobuhvatnog projekta decentralizacije i regionalizacije Srbije. A pitanje statusa i zahteva mađarske manjine, kao i drugih manjinskih etničkih zajednica u Srbiji, tretirati odvojeno od ove mutne vojvođanske i autonomističke problematike i to u skladu sa „najvišim evropskim standardima”, recimo, onim koji za mađarsku manjinu važe u članicama Evropske unije Rumuniji i Slovačkoj. Pa i malo preko toga.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“