НОГА У ВРАТИМА

Пре нешто више од два месеца на овим страницама написао сам да у Србији у том тренутку постоје само два озбиљна политичка питања: да ли ће бити срушен гасни споразум са Русијом – и да ли ће бити усвојен антиуставни и антидржавни Предлог статута Војводине. А да је све остало, мање-више само „маркетинг, магла, пепео и дим у функцијипуњења новинских страница и прикривања суштине ствари”.

Први од два поменута проблема данас је решен на – готово – свеопште задовољство. Није да није било отпора, опструкције, нагазних, подводних и осталих мина и диверзија. У једном тренутку се чак и влада мало заљуљала и настала озбиљна конфузија у провладиним медијима. Неизвесно је било до самог краја, но, упркос свему, споразум је потписан, а четиристо милиона евра, који су у међувремену постали много већи него што су изгледали пре само шест месеци, експресно се слило на истањени државни рачун, а одатле углавном кренуло према Војводини. За разлику од оних двесто милиона од „Фијата” за „Заставу”, који су остали да чекају боље дане – и на врби грожђе.

Чињеница је да је, упркос раширеним сумњама, неверици и различитим прижељкивањима, Борис Тадић на крају испоштовао свој јавни договор са Путином и Медведевом. Друга, пак, дилема – да ли је за време председничких избора или приликом преговора о формирању актуелне владе дао неко обећање и постигао неки „не-јавни” споразум са, на пример, лидерима мађарске коалиције, Ненадом Чанком или Бојаном Пајтићем – биће разрешена врло брзо. Но, чак и да није било никаквог конкретног договора и обећања, Тадићу није нимало лако да скрене са зацртаног војвођанског колосека. Али сумње у погледу његових потеза и намера или макар жеља увећавају се сваки пут када у медијима прочитамо уверавања покрајинских функционера ДС-а о томе како „у Демократској странци око предлога статута Војводине нема никакве неслоге нити дилема”.

„Војвођанско питање” је у својим различитим аспектима годинама запуштено и запуштано у престоничким политичким круговима, а суочавање са њим вазда одлагано што из опортунизма, што због, наводно, „пречих” националних и државних ствари. Чак и данас, када војвођански проблем само што није ескалирао у лице српској политичкој елити, већина овдашњих политичара, новинара и интелектуалаца слабо разуме о чему се ту заправо ради. Питање се углавном не схвата довољно озбиљно и под различитим изговорима релативизује и багателише.

Узгред, речено, представници мађарских политичких странака у Војводини често воле да кажу како је питање аутономије и статута превасходно „српско-српско питање”, што је, додуше, и тачно, али онда остаје дилема зашто се, ако је то већ тако, толико труде и толико ангажују око овог предлога, за који иначе, као и Ненад Чанак, сматрају да је само „празна љуска”, „лош и недовољан”. Изгледа да је најважније „ставити ногу у врата”, а после све иде мање-више рутински. Отприлике по црногорском сценарију.

По Уставу из 1974. – да не идемо даље у прошлост – Војводина је у Србији фактички имала статус „државе у држави”, што је било накарадно и дугорочно неодрживо решење чак и у оној сложеној Југославији, а поготово је неодрживо у данас самосталној Србији. Милошевић је српско незадовољство због таквог стања добро искористио за освајање власти, а насталу ватру, као и у већини других ситуација, санирао половично – некад и бензином. Такође велику грешку направио је двехиљадите ДОС (односно, тада још постојећи ДС/ДСС двојац) тиме што је приликом формирања заједничке листе за покрајинске изборе „аутохтоним војвођанским партијама” препустио половину места и фактички апсолутну већину власти у покрајини.

Озбиљан пропуст направљен је и приликом израде новог устава Србије, где су, зарад жеље да се устав што пре донесе и потребе да се обезбеди већина за његово усвајање, одредбе о аутономији остале доста штуре и неодређене, што је, на први поглед, могло деловати као елегантно решење, али је оставило простора за могућност њиховог различитог тумачења и „пуњења” различитим садржајем у измењеним политичким околностима. Постојећи Предлог статута, међутим, излази чак и изван тих доста широких и неодређених уставних оквира.

Можда је то све и тако, рећи ће неко, али ствар је већ отишла далеко – шта сад да се ради, шта конкретно предлажете? Па, ево, за почетак, хајде да мало станемо на лопту и да не срљамо више са вештачким роковима и усвајањем овог и оваквог Предлога статута по сваку цену, иако је више него очигледно да за њега нема правог консензуса ни у држави ни у владајућој коалицији. Питање аутономије требало би решавати у једној мирнијој политичкој атмосфери од овесадашње и у оквиру једног свеобухватног пројекта децентрализације и регионализације Србије. А питање статуса и захтева мађарске мањине, као и других мањинских етничких заједница у Србији, третирати одвојено од ове мутне војвођанске и аутономистичке проблематике и то у складу са „највишим европским стандардима”, рецимо, оним који за мађарску мањину важе у чланицама Европске уније Румунији и Словачкој. Па и мало преко тога.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао“