Trampu treba neobaveštena Evropa za rat

Donald Tramp je još jednom demonstrirao da ključne odluke donosi kao vešt trgovac, tako što više sledi svoj instinkt nego što sluša savetnike za nacionalnu bezbednost. Dok je u Beloj kući hvalio kancelara Fridriha Merca, jer je Nemačka bez suvišnih pitanja ustupila vazduhoplovnu bazu „Ramštajn” za napad na Iran, predsednik je priznao da se vodio intuicijom da Ameriku uvuče u rat koji ne podržava 59 odsto njegovih sunarodnika.

„Pregovarali smo sa ovim ludacima i mislio sam da će oni prvi napasti. A nisam želeo da se to desi. Dakle, ako ništa drugo, možda sam naterao Izrael. Ali Izrael je bio spreman i mi smo bili spremni”, pričao je Tramp dok je pored njega sedeo Merc bez ikakvog izraza na licu.

Samo dan ranije državni sekretar Marko Rubio je ponudio suprotno objašnjenje za ulazak u rat. Izjavio je da pošto je Izrael već planirao da napadne, Tramp nije imao drugog izbora nego da se pridruži onome što je nazvao „preventivnim” udarom pre nego što Iran uzvrati gađajući američke baze i saveznike u regionu.

Ova nedoslednost ukazuje na konfuziju u procesu odlučivanja u „situacionoj sobi”. Očito da se u Beloj kući ključne odluke donose brzo, bez razrađivanja detalja, a još manje izlaznih strategija: šta ako stvari na terenu krenu po zlu. Zato nije čudo što vodeći britanski i američki mediji dolaze do istog zaključka: Tramp je bez detaljno razrađenog plana ušao u rat sa Iranom. Savetnici za nacionalnu bezbednost su prinuđeni da prate ovakvu logiku svog šefa, ali ne i Evropljani. Ili barem ne svi.

Zato je američki napad na Iran zadao još jedan udarac već ozbiljno narušenim transatlantskim odnosima, jer su Emanuel Makron, Kir Starmer i Pedro Sančez odoleli Trampovim pritiscima da na reč podrže njegov rat. Nakon što je godinu dana kritikovao, pa i pretio evropskim saveznicima, američki predsednik se suočio sa bolnom istinom: Amerika bez Evrope ne može da vodi rat protiv Irana.

Trampov agresivni pristup od povratka na dužnost u januaru 2025. godine bio je teško prihvatljiv mnogim zvaničnicima u Evropi. Smanjio je podršku SAD Ukrajini, pokušao da gurne Kijev ka neuravnoteženom mirovnom sporazum. Predsednik SAD je kritikovao „slabe” lidere EU zbog toga što nisu uspeli da kontrolišu imigraciju, zahtevao je da se Grenland preda Americi. A onda je započeo rat protiv Irana bez ikakvih konsultacija sa ključnim saveznicima iz NATO-a.

SAD nisu podelile tačne operativne detalje ili vremenske okvire sa Velikom Britanijom pre zajedničkih udara sa Izraelom na Iran, rekli su izvori za „Gardijan”. Odluka Vašingtona da isključi London iz zvaničnog kruga u kojem se odlučivalo o vazdušnim napadima poklopila se sa odlukom Kira Starmera da odbije dozvolu SAD da koriste britanske vojne baze za operaciju. Frustriran Starmerovim ponašanjem Tramp je ljutito poručio: „Ovo nije Vinston Čerčil sa kojim imamo posla.” Sve ovo je samo razotkrilo da je u javnosti mitologizovani „poseban odnos” između Velike Britanije i Amerike na aparatima za veštačko disanje i to uoči velikog jubileja – 250. godišnjice nezavisnosti SAD.

Španski premijer Pedro Sančez takođe se oštro usprotivio američkom predsedniku. Osudivši operaciju na Bliskom istoku, suprotnu međunarodnom pravu, odbio je da dozvoli američkim avionima da polete sa španskim aerodroma. Sančez je zbog ovog poteza navukao Trampov bes. A francuski predsednik Emanuel Makron, uvek kritički nastrojen američki prijatelj, nazvao je rat u Iranu opasnim, upozoravajući da nije u skladu sa međunarodnim pravom i da se ne može podržati.

U Vašingtonu je, ipak, bilo onih koji su predvideli ovakve rizike. Kako piše „Vašington post”, general Den Kejn, načelnik Združenog generalštaba američke vojske, navodno je upozorio Trampa da bi rat sa Iranom bio opasniji bez podrške ključnih saveznika. U privatnim razgovorima pojedini zvaničnici iz EU su govorili kako je Trampu potrebna Evropa za obračun sa Iranom.

Ako Starmer, Makron i Sančez uspeju da zadrže drugačiji stav prema Iranu, uprkos američkom besu, svesni su da su im dalje potrebne Sjedinjene Države kao garant evropske bezbednosti. Bez Trampovog pritiska Rusija teško da će sesti za pregovarački sto da bi postigla mirovni sporazum sa Ukrajinom, a bez američkog oružja Kijev će biti prinuđen na brzu kapitulaciju.

Uprkos negodovanju načinom na koji je pokrenuta vojna operacija „Epski bes” protiv Irana, ona u suštini nije dovela u pitanje evropsko oslanjanje na Ameriku. Ali možda jeste pomogla Vašingtonu da uvidi kako Amerika nije toliko jaka bez svojih tradicionalnih saveza.

„Ono što Evropljane zaista brine kada pogledamo sve ovo američko hvalisanje i prenaprezanje jeste pomisao da bismo mogli da budemo svedoci samouništenja američke moći. To je ono što mislim da zaista uliva strah, čak i u umove najkritičnijih saveznika”, kaže za „Politiko” Konstans Štelcenmiler, stručnjak za Nemačku i transatlantske odnose u vašingtonskom Brukings institutu.