Istorija iza nadimaka

Ako je Beograd „pola Srbije”, i ako bar toliko TV gledalaca ima priliku da prati program Studija B, onda znatan deo „specijalno beogradskih” emisija može da nađe svoje poklonike i van glavnog grada. Uostalom, mnogo toga nastalo u Beogradu, kao i mnogo koji Beograđanin, blisko poreklo imaju van njega, a domete šire daleko izvan lokalnih granica.

Zato su dodatno bile interesantne serije o poznatim beogradskim porodicama i zato je, između ostalog, vredan gledanja i sadašnji ciklus „Nadimci starih Beograđana”. Istorija, kao velika priča u nastavcima, zahvalno je televizijsko „štivo”, prepuno izuzetnih dramskih junaka. Važno je samo naći nov ili neobičan povod za pripovedanje. Sima C. Ćirković našao ga je u nadimcima.

Polazeći od tog detalja, stvarao je ne samo portrete likova koji su svoj nadimak nosili kao lično znamenje, nego je razvijao i sliku s detaljima vremena, mesta, okolnosti u kojima su te istorijske ličnosti postojale. Takvim prožimanjem nastali su TV feljtoni znatno bogatijeg sadržaja, sklopljeni od slojeva lične i opšte istorije.

Ćirkovića interesuju javni delatnici u rasponu od pisaca do političara, od naučnika do trgovaca. Baš nekako u vreme proslave 105. rođendana „Politike”, na programu se našla emisija o nekolicini njenih novinara iz godina između dva svetska rata. Bilo je to ne samo svedočenje o životnom putu osoba koje su zvali Salcgajs, Avgust, Đavo... nego i zapis o ovim novinama, o stilu rada, o duhu i odnosima u redakciji. Uvek privlačne i za postizanje autentičnosti zahvalne stare fotografije, funkcionalno uklopljeni arhivski materijali u naratorovo komentarisanje sa „istorijskih adresa”, spretnost u povezivanju temeljito istraženih činjenica sa pokojom pikantnom pojedinošću čine „Nadimke starih Beograđana” dobrim, zanimljivim dokumentarcem i korisnim prilogom programskoj celini Studija B.

Opredeljena da ostavlja trag ove vrste o značajnim imenima iz sveta umetnosti, uključujući i savremenike, ista stanica pokrenula je i novu seriju „Nezaboravljeni”. Sudeći po prvoj emisiji o kompozitoru Vojislavu – Vokiju Kostiću, biće to hvale vredno nastojanje da se zaokruži ocena o suštini, vrednosti, značaju i trajanju umetničkog opusa pojedinog stvaraoca.

Bio je ovo, donekle, spomenik podignut za života. Iako su i autor Vesna Janković i njeni sagovornici reditelji, koreografi, književnici nastojali da obuhvate celinu Kostićevog dela, ipak se u središtu pažnje našla, po svoj prilici kao paradigmatična, i kao ona za večno pamćenje, muzika za film, a potom i za balet „Ko to tamo peva”.

U pogledu postupka, emisija (čiji je producent i Belef centar) drži se uobičajenog ređanja verbalnih i vizuelnih elemenata, iskaza o delu i odlomaka dela samog, filmskih i muzičkih ilustracija. No ovakvih TV monografija nikad nije previše jer nikad nije na odmet medijem, dostupnim najširoj publici, odavati priznanje ljudima koji to s punim pravom zaslužuju. Taj tip emisija pravi se, uostalom, i kao ostavština za budućnost, za arhiv kolektivnog sećanja i generacije koje dolaze.