Историја иза надимака

Ако је Београд „пола Србије”, и ако бар толико ТВ гледалаца има прилику да прати програм Студија Б, онда знатан део „специјално београдских” емисија може да нађе своје поклонике и ван главног града. Уосталом, много тога настало у Београду, као и много који Београђанин, блиско порекло имају ван њега, а домете шире далеко изван локалних граница.

Зато су додатно биле интересантне серије о познатим београдским породицама и зато је, између осталог, вредан гледања и садашњи циклус „Надимци старих Београђана”. Историја, као велика прича у наставцима, захвално је телевизијско „штиво”, препуно изузетних драмских јунака. Важно је само наћи нов или необичан повод за приповедање. Сима Ц. Ћирковић нашао га је у надимцима.

Полазећи од тог детаља, стварао је не само портрете ликова који су свој надимак носили као лично знамење, него је развијао и слику с детаљима времена, места, околности у којима су те историјске личности постојале. Таквим прожимањем настали су ТВ фељтони знатно богатијег садржаја, склопљени од слојева личне и опште историје.

Ћирковића интересују јавни делатници у распону од писаца до политичара, од научника до трговаца. Баш некако у време прославе 105. рођендана „Политике”, на програму се нашла емисија о неколицини њених новинара из година између два светска рата. Било је то не само сведочење о животном путу особа које су звали Салцгајс, Август, Ђаво... него и запис о овим новинама, о стилу рада, о духу и односима у редакцији. Увек привлачне и за постизање аутентичности захвалне старе фотографије, функционално уклопљени архивски материјали у нараторово коментарисање са „историјских адреса”, спретност у повезивању темељито истражених чињеница са покојом пикантном појединошћу чине „Надимке старих Београђана” добрим, занимљивим документарцем и корисним прилогом програмској целини Студија Б.

Опредељена да оставља траг ове врсте о значајним именима из света уметности, укључујући и савременике, иста станица покренула је и нову серију „Незаборављени”. Судећи по првој емисији о композитору Војиславу – Вокију Костићу, биће то хвале вредно настојање да се заокружи оцена о суштини, вредности, значају и трајању уметничког опуса појединог ствараоца.

Био је ово, донекле, споменик подигнут за живота. Иако су и аутор Весна Јанковић и њени саговорници редитељи, кореографи, књижевници настојали да обухвате целину Костићевог дела, ипак се у средишту пажње нашла, по свој прилици као парадигматична, и као она за вечно памћење, музика за филм, а потом и за балет „Ко то тамо пева”.

У погледу поступка, емисија (чији је продуцент и Белеф центар) држи се уобичајеног ређања вербалних и визуелних елемената, исказа о делу и одломака дела самог, филмских и музичких илустрација. Но оваквих ТВ монографија никад није превише јер никад није на одмет медијем, доступним најширој публици, одавати признање људима који то с пуним правом заслужују. Тај тип емисија прави се, уосталом, и као оставштина за будућност, за архив колективног сећања и генерације које долазе.