Ide li Putinu u prilog sukob Amerike i Izraela sa Iranom

Specijalno za „Politiku”

Za dva glavna saveznika Islamske Republike Iran odavno se smatraju Ruska Federacija i NR Kina. Spojili su ih pragmatični politički i strateški interesi, a vremenom su se približili i ekonomski.

Vrhunac političke i ekonomske integracije Moskve, Pekinga i Teherana desio se u oktobru 2024, kada je na samitu BRIKS-a u Kazanju Iran postao punopravna članica te organizacije. Ipak u ovom momentu BRIKS pre predstavlja debatni klub, na kome se razmatraju planovi za budućnost, nego neku funkcionalnu, čvrstu celinu koja bitno utiče na geopolitičke procese. Nešto ranije Iran je pristupio i „Šangajskoj inicijativi za saradnju”, regionalnoj organizaciji u kojoj Moskva i Peking vode glavnu reč.

Oni koji situaciju posmatraju pojednostavljeno i površno reći će da aktuelni sukob Irana sa SAD i Izraelom ide u prilog Rusiji. To stanovište argumentuju sa dve teze. Prvo, da će skok cena nafte doneti nove prihode državi naftnim kompanijama i možda primorati EU da preispita potpunu obustavu kupovine ruske nafte od 2027. Drugo, da će SAD zbog svojih i izraelskih operacija potpuno obustaviti vojnu podršku Ukrajini. Te teza se ozbiljno koristila i kada je počeo sukob Izraela i Hamasa 2023. i ubrzo se ispostavilo da je bez ikakvog osnova. Bez obzira što je sada situacija drugačija i ulog znatno veći, infantilno je očekivati da će SAD posle desetina uloženih milijardi potpuno dići ruke od Ukrajine.

Čini se da stavove prema benefitima za Rusiju od anglo-izraelske agresije na Iran, koju zastupaju neki uticajni ljudi u ruskoj politici i ekonomiji, ne deli prvi čovek države. Predsednik Vladimir Putin je pre nekoliko dana u razgovoru sa novinarom državne televizije izjavio da Rusija planira da sama zabrani izvoz nafte u Evropu, pre kraja ove godine kada stupa trajna zabrana na kupovinu ruske nafte u zemljama članicama EU. Dakle, u Kremlju nema iluzija da će briselska birokratija preispitati svoju odluku trajnog odustajanja ruske nafte, kao ni potcenjivanja da pad Islamske Republike ništa dobro ne bi doneo Rusiji.

Za vreme izgradnje savezništva sa Rusijom i Kinom vlada u Teheranu uglavnom nije kupovala savremene ruske i kineske sisteme naoružanja. Od Kine nije nabavljeno ništa bitno. Najave da će nakon Dvanaestodnevnog rata u junu prošle godine od Kine kupiti odlične lovce J-10c i PVO sisteme, koje u svom arsenalu ima i Vojska Srbije, pokazali su se kao medijska manipulacija. Ovako složeni sistemi, za koje je potrebna ozbiljna obuka i priprema, ne mogu se za kratko vreme isporučiti, ni implementirati u sistem odbrane nijedne zemlje na svetu.

Od Rusije je početkom devedesetih nabavljeno 30 lovaca MiG-29 i 30 jurišnika Su-24. Ovo su trenutno najsavremeniji i najbolji aparati iranskog ratnog vazduhoplovstva sa kojima oni teško da bi mogli da se pojedinačno u vazduhu suprotstave Kataru, UAE ili Saudijskoj Arabiji, a kamoli SAD i Izraelu. Čak i da su nabavljene dve eskadrile Su-35, od kojih je 2022. pod pritiskom SAD odustao Egipat, situacija se ne bi radikalno promenila. O tome da su ovi avioni prodati Iranu bilo je reči i zvanično, čak su i iranski piloti prolazili obuku za upravljanje Su-35. Da su ih sada dobili, iranski piloti mogli bi eventualno od prestonice potisnuti agresorsku avijaciju raketama vazduh-vazduh R-77 i R-37 namenjenih za neposredan vazdušni boj. Ipak, Su-35 brojčano bi bili inferiorni i agresiju sigurno ne bi odložili. Međutim o efikasnoj zaštiti iranskog vazdušnog prostora sa dve eskadrile Su-35 nema ni govora.

Pre petnaestak godina Iran je od Rusije nabavio četiri baterije sistema S-300, što je s obzirom na teritoriju zaista malo. Pokušali su da razviju vlastite PVO sisteme, ali u tome nisu bili ni približno uspešni kao u proizvodnji dronova i balističkih raketa. Problemima iranske PVO treba dodati i uspešne diverzije agenata Mosada u prvim satima prošlogodišnjeg Dvanaestodnevnog rata, koje su po mnogo čemu podsećali na ukrajinske diverziju na rusku stratešku avijaciju nekoliko nedelja ranije.

Stoga nameće se pitanje da li Iran u ovom sukobu ima ikakvu vojnu podršku Rusije i Kine. Na ostacima dronova „šahed-136”, uključujući i one koji su gađali britansku bazu na Kipru, pronađene su ruske antene „kometa”. Ovaj modul Rusi su počeli da ugrađuju u dronove „geranj-2”, koji je proizveden po licenci „šaheda-136” i po svoj prilici dostavili su ih Iranu. Rusija, a verovatno i Kina, tehničkim rešenjima pomagale su i iranski raketni program. Ipak, čini se da su glavnu pomoć Rusija i Kina vojsci Islamske Republike dostavile u satelitskom izviđanju i lociranju strateški važnih meta.

Za sedam dana rata iranska vojska i raketne jedinice KSIR uspele su da unište i ozbiljno oštete najmanje devet američkih radara i osam radarskih stanica. Tri savremena radara uništena su u bazi „Arifdžan” u Kuvajtu. Privatna kineska kompanija „MizarVision” prikazala je satelitske snimke spaljene kuvajtske baze američke vojske, posle kojih je američka centralna komanda bila prinuđena da prizna da je tamo poginulo šest američkih vojnika, a da su desetine ranjene. Dva radara AN/GSC-52B pogođena su u Bahreinu, po jedan AN/TPY-2 THAAD u američkim bazama u Jordanu, Saudijskoj Arabiji i Bahreinu i AN/FPS-132 u Kataru. Šteta se meri milijardama dolara, a SAD sada imaju znatno manje mogućnosti da blagovremeno detektuju lansirane iranske balističke rakete.

Ruska Federacija i NR Kina sigurno neće uputiti svoje vojne snage da brane Iran, pa čak ni dostaviti bitne sisteme naoružanja. Izraelu i SAD neće uvesti nikakve političke ni ekonomske sankcije, slične onima koje su Amerikanci i zapadni svet uveli Rusiji nakon invazije na Ukrajinu. Maksimum je obaveštajna podrška, pre svega snimci satelitskog izviđanja, dakle znatno manje od onoga što je za prethodne četiri godine Ukrajina dobila od svojih zapadnih pokrovitelja.