Gde zabosti cev „Nabuka”

Gurbanguli Berdimuhamedov! Ovo, za izgovor možda malo rogobatno ime relativno novog turkmenskog vladara, iz daleke centralne Azije, obrelo se od nedavno kao jedno od glavnih tema u radnim agendama evropskih političara. Razlog su opšta „ošamućenost gasom” i nastojanje Evrope da pronađe gde bi se mogao „zabosti” napajajući kraj „Nabuka” – tri hiljade kilometara provodnih cevi, čiji bi „izduvni” ventil bio skoro u srcu kontinenta, u Austriji.

Stvar s „Nabukom” nameće se kao hitna. Rusi će graditi vojno-pomorsku bazu u Abhaziji, pokrajini koja se (uz njihovu pomoć) proglasila„nezavisnom” od Gruzije. Oblak od baruta, sagorelog u ratu za Južnu Osetiju (u avgustu prošle godine), ukazao je koliko je zapravo ranjiv gruzijski koridor Evrope iz Kaspija, „mimo Rusije”. A na drugoj strani – kratko, ali uverljivo smrzavanje zavisnika od ruskog gasa u januaru potvrdilo je da je klopka i na postojećoj trasi dvostruka. Jedan ventil ima i tranzitna Ukrajina, ne samo Rusija. S obzirom na to da će se njen unutar-ukrajinski raskol (Istok–Zapad) produbljivati, očigledno je da Evropljani „prikopčani uz Sibir” mogu lako biti žrtve i ukrajinskih, a ne samo ruskih ucena.

U Budimpešti, plan alternativnog gasovoda iznet je nedavno ponovo na sto i, gledano politički, jednodušno je odobren. Ipak, bez dovoljno nadahnuća investitora, koji bi u projekat trebalo da ulože osam milijardi dolara. Razlog je što još nema gasa koji bi se „uduvao” u „Nabuko”.

Iran ima gas. Međutim, na godine i godine proboja kroz vrleti američko-iranskog neprijateljstva. I kroz trnje američkih odnosa s Rusijom. Moskva jeste objavila da je povukla „odluku” o dovlačenju „iskandera” u Kalinjingrad. Utire prilaz „raketnoj krizi”, s poentom u eventualnom odustajanju predsednika Obame od Bušovih PRO, u Poljskoj i Češkoj. Uz mnogo truda, pri izlazu iz tog tunela mogao bi se možda ukazati i Iran. Recimo – kao tačka saglasnosti Vašingtona i Moskve o uskraćivanju Teheranu nuklearnog oružja. Ali ima li Rusija interesa da se spor Irana i Amerike reši, ako je posledica eventualne deblokade Teherana prodaja iranskog gasa Zapadu?

Evropskoj „cevi”potrebno je očigledno neko sigurnije i mnogo brže dostupno ležište, te otud pogled Brisela ka Berdimuhamedovu. Šef Turkmena „sedi” na jednom od najvećih depozita gasa na svetu. Uz to, približno svaki treći kubik „ruskog” gasa Evropi crpi se u Turkmeniji, pa bi i eventualni „posao” Brisela direktno s Ašhabadom verovatno imao dvostruki efekat – napunio bi „Nabuko”, aumanjio bi kapacitet ruske ponude. Posledice ovog drugog nadmašile bi značaj energetskih i ekonomskih. Mogle bi u priličnoj meri paralisati „geopolitičko oruđe” Moskve.

Velike složenosti takvog zasad hipotetičkog obrta svesne su sve tri strane, ali naročito Berdimuhamedov. Prethodni turkmenski autokrata, nedavno preminuli Nijazov (2006), retko bi kada napuštao Ašhabad, a ako bi ikuda odmicao, otiskivao bi se na put do Kremlja, gde bi njegovi prsti s brilijantima hvatali pero, i potpisivali obično već spremljen „gasni” ugovor.Berdimuhamedov je posetio prošle godine i Evropu, Nemačku i Austriju, međutim, sve vreme je s mislima „na kuću”. Pribojava se zavere. Nedavno je iznenada udaljio u stranu ministra odbrane, otpustio trećinu vlade i doveo novog šefa naftne kompanije.

Reklo bi se, Berdimuhamedov je sa svojim, sa svih strana traženim blagom u nekom velikom iskušenju. Svestan je da je manipulacija gasom kao i igranje vatrom, pa hoda po žici. Amerikancima je rekao, „ima gasa dovoljno za sve”(Ševronu 2007).O jednom novom gasovodu zatim se dogovorio s Rusijom, a onda i o još jednom, ali s Kinom. Da bi na kraju, i sa Evropom, potpisao „memorandum o razumevanju". Da li je to previše turkmenskog gasa ili previše briga nevoljnikaBerdimuhamedova?