Ide po planu, mada...

Prvak po redu vožnje grabi ka još jednoj tituli. Zasluženo je savladao i niški Radnički (2:0), koji ga je jesenas prvi uskratio za sva tri boda (u Čairu je bilo 0:0). Ipak, i pored toga što sve ide po planu Crvena zvezda ne blešti koliko bi mogla i, koliko se, verovatno, očekuje od nje.

Nišlije joj nisu izašle na megdan s belom zastavom. Nisu ni imale nameru da jurišaju (Grk Lemonis je izveo ekipu s ojačanom odbranom), ali su vrebale da je iznenade. I dva puta umalo im se nije posrećilo. Kanute (dok je još bilo nerešeno) i Arijibi (kad je domaćin već imao dva gola prednosti) su pogodili stativu. Da se u prvom pokušaju zatresla mreža iza Mateusovih leđa to bi otežalo Zvezdi posao, a u drugom bi vratilo neizvesnost.

Pored toga „crveno-beli” su stekli prednost voljom slučaja. Mijailović je pred sopstvenim golom pogodio svog saigrača Milosavljevića, lopta se namestila pred Kataija i on je vrlo lako iskoristio taj „poklon”. Bilo je to pri samom kraju prvog poluvremena, a kad se na odmor ode s remijem, onda po izlasku na teren vreme počinje da radi protiv favorita. Zvezda je to izbegla i potom Duarteovim lepim golom, opet malo i uz sreću, praktično prebrinula.

Razumljivo je da tim iz Ljutice Bogdana, s obzirom na prednost, koju ima u odnosu na najbližeg pratioca, ne mora da zapinje iz petnih žila, niti da melje svakog rivala. Ali, to je tako ako se ne gleda dalje od prvenstva Srbije. Za dugo putovanje po Evropi, što je njen glavni cilj, svaka utakmica bi trebalo da bude trening za to. Pouke treba da se izvlače i kad se osvajaju bodovi, jer je to bolje, nego da se uči na porazima. Izreka da se pobedi u zube ne gleda nije baš opravdana, pošto je u međunarodnoj areni, a Zvezda s razlogom sebe meri po učinku u njoj, borba neuporedivo surovija i previdi, koji ovde prođu neprimećeno, tamo mogu skupo da koštaju.

Na primer, Rodrigao je nekoliko puta loše procenio let lopte, pa su Nišlije došle u priliku da ozbiljno ugroze Zvezdin gol. Uostalom, njegovo nesagledavanje opasnosti je nedavno otvorilo Lilu put ka prolasku dalje u Ligi Evrope. Njegova hladnokrvnost jeste retka vrlina, ali ne ako potisne druge.

Osiromašenija igra protiv Radničkog sama po sebi nije zabrinjavajuća, jer je Zvezda, kako se i očekuje, diktirala igru i, nema sumnje, da je rezultat nametao mogla je da je pojača. Međutim, u prošlom kolu, protiv IMT-a u Loznici, ona jeste pobedila, ali u potpuno ravnopravnoj igri (ko zna šta bi bilo da je rival iskoristio penal).

Ako „lako ćemo” pređe u naviku to može da se obije o glavu kad bude najpotrebnije. Zvezda ima sve da se od početka do kraja nametne kao gospodar događaja na terenu i da naše stadione koristi kao poligone za ratove s fudbalskim aždajama iz Evrope, jer one i mnogo sitnije greške nemilosrdno kažnjavaju.

„Crveno-beli” znaju šta hoće, kontrolišu igru, ne gube glavu ni kada meč ne teče po njihovoj želji... Međutim, morali bi da podižu ritam svoje igre, da tempo bude jači, da svoje domete ne mere prema protivnicima u našoj ligi, nego po onome što zahteva Liga šampiona.