Moramo da nađemo vreme za one koje volimo

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Bilja Krstić, muzička umetnica, koja je svojim glasom spojila tradiciju i modernost, prošlost i sadašnjost, Balkan i svet. Ona je tokom karijere duge pet decenija ostala dosledna emociji, autentičnosti i dubokom poštovanju prema muzičkom nasleđu. Od svojih početaka u grupama „Suncokreti” i „Rani mraz”, pa sve do osnivanja ansambla „Bistrik”, naša gošća je gradila jedinstven muzički put, vraćajući tradicionalne pesme u fokus savremene publike i dajući im novi život na domaćoj i svetskoj sceni. U podkastu je govorila o susretima sa tradicijom i muzici, o tome kako se čuva kulturno nasleđe, ali i o ličnim trenucima koje pamti, izazovima sa kojima se susretala, radostima u životu...

– Mnogo je važno biti u pokretu. Kad god se pomene zdravlje, svi govore: „Krećite se, ljudi.” Neka trči ko može da trči. Ja sam napunila 70 godina, evo „uzela” sam, kako se kaže, 71. Zaista se mnogo radujem da mi dan bude ispunjen. Deca me zovu Brzi Gonzales. Tri puta nedeljno idem u teretanu i to mi je divno, jer ustanem ujutru u šest, istuširam se, sredim sve i onda pešačim oko 22 minuta do teretane. Radim vežbe sa trenerom i to neke koje su baš prilagođene mojim godinama – rekla je Krstićeva.

U podkastu je bilo reči i o njenoj unuci Noi, koju smatra životnom snagom.

– Njen osmeh pomera stene. Ona je veliki borac, kao i njena mama. Mi smo uspeli samo tom nesebičnom ljubavlju da dođemo do ovog trenutka da Noa ima 13 godina, da proslavimo njen rođendan i rad sa njom. Veliki je to rad, ali to je sve zahvaljujući njenoj mami Milici.

Njen osmeh, njen pogled i ta njena ručica mnogo govore. Noa je dete sa posebnim potrebama, dete sa invaliditetom, a zapravo ona negde krši sve te granice kada je reč o medicini, dakle prkosi medicini… Jer ona je „probila” sve ono što je bilo nemoguće. Mi smo uspeli sa njom da postignemo ono što je bilo najviše moguće – to je velika pobeda – objasnila je gošća našeg podkasta.

Za nju je sreća širok pojam, ali da misli da je najvažnije ono što je njena mama govorila: „Slušaj svoje srce i samo napred…”

– Takođe verujem u ono „Polako, sve ćeš stići, nemoj da se sekiraš.” Uvek negde žurimo i zato negde usput, možda, propustimo neke stvari i tu neku sreću koja nas čeka negde… A dovoljno je u nekim malim stvarima da je pronađete. Meni su dovoljne moje Milica, Lenka i Noa, moja Gorica, moja sestra. Sasvim su mi dovoljne da mi izmame osmeh i kad mi je teško… Vodim se i onim što je moja majka rekla: „Tiha voda breg roni” – naglasila je Krstićeva.

Govorila je i o teškim trenucima u životu, kada su joj preminule dve sestre.

– Imala sam tri sestre. Prvo mi je umrla mlađa sestra Vera. Taj trenutak mi je bio možda najteži u životu, jer niko nije očekivao da će treća sestra po redu umreti. Bila sam veoma vezana za nju. Mira je bila najstarija sestra, a i taj stub je otišao. I sada smo samo Ivanka i ja tu. Sada često odlazim da obiđem familiju, mnogo češće nego ranije. Dođe čovek u te neke godine i kaže sebi: „Ne mogu da verujem da nisam mogla češće da odlazim kući, da nisam mogla češće da budem sa njima.” Mi smo se družili i čuli non-stop. Ali drugo je to kada ti ipak vreme provodiš sa njima, a ne da dođeš na sat vremena, u prolazu, kada idem na put sa „Bistrikom”. Nekako sam retko imala vremena da budem nedelju dana u Nišu, da budem sa svima njima, nego to bude dan, dva i onda trčim zbog dece, obaveza i tako dalje. U mojim godinama onda shvatiš koliko je važno da budeš sa onima koje mnogo voliš i da nađeš vremena. Moramo da imamo vremena za sve one koje volimo i poštujemo, da ne bismo žalili kasnije – kaže Krstićeva.

Život je za našu sagovornicu jedna stvaralačka borba, jer je, kaže, posle 50 godina bavljenja muzikom naučila da je stvaralaštvo hrabrost, istrajnost, vera, i da je mnogo važno da to negde osvestimo.

– Mnogo se radujem što je muzika moj izbor. Ali to je očigledno bilo poznato mojim roditeljima još dok sam bila mala, jer sam stalno pevala. Moja mama je govorila da ponekad zapevam i u snu. Moje tri sestre su isto jako volele muziku i puno sam od njih naučila, a zanimljivo je da je svaka volela nešto drugo da sluša, tako da su različiti muzički žanrovi uplivali u moj dom. Imala sam sreće da se u mojoj porodici slušala baš dobra muzika. I onda sam ja i mogla da odaberem šta je to što mene zanima. Mada na početku nisam ništa od svega toga mnogo pevala. Kao mala sam baš mnogo volela španske i meksičke pesme. Volela sam da me mama ili neko iz porodice odvede u bioskop, jer je bioskop tada bio glavni izlazak. U filmovima je glumio jedan mali Hoselito, koji je pevao meksičke pesme. To je bio prvi dečko u kog sam se zaljubila i obožavala sam ga. Pevao je fenomenalno – navela je Krstićeva.

Kada se seti muzičara Bore Đorđevića, kaže da joj prvo padne na pamet audicija za grupu „Suncokret”…

– Kada sam prvi put Boru ugledala, bio je lep ko lutka, kao anđeo je bio lep i imao je jedan stav profesionalca. On je bio u isto vreme vrlo nežan i strog… Zaista sam ga zavolela kao brata, a kasnije smo i saznali da smo rođaci. Volela sam uvek tu Borinu energiju i taj njegov prkos. Od samog početka je umeo da vodi grupu baš onako kako treba. Nekako je sve ovo vreme bez njega prazno vreme, često ga pominjemo mi koji smo bili sa njim u grupi. Uvek nas je najviše zabavljao i govorio novosti koje niko nije znao. Puštao nam je njegove pesme i tražio da mu kažemo da li nam se to dopada. Bora je zapravo bio jedna topla duša A mnogi imaju pogrešno mišljenje o Bori. On je bio dobar čovek i sjajan muzičar, veliki autor, a malo ih je takvih bilo. Zaista mnogo nedostaje – kaže naša sagovornica.

Kada je reč o Đorđu Balaševiću, Bilja Krstić navodi da kada se seti njega, najpre pomisli na jedan mir, ladovinu, duhovitost, vrcavost.

– Naravno, i sete je tu bilo, ali pamtim njegov osmeh… I ne mogu nikada da zaboravim te prve koncerte kada smo krenuli na turneju, njegovu potrebu da sa publikom tako lepo podeli svaku misao pre pesme. I te njegove priče su zapravo ostale onaj najlepši deo. Mislim da su njegove pesme fenomenalne, Đole je bio veliki pesnik, to svi znamo, ali te priče između su nešto što je bilo kao vezivno tkivo za te pesme i tako je lepo umelo da pokupi taj narod, da ga slušaju, tišina je bila. Kada bih, recimo, analizirala Đoletove pesme, pre bih rekla da je bio pesnik sa nekim teškim temama. Voleo je te teške teme. Uvek su njegove poruke bile jasne. Nisu to bile poruke nikada „na prvu ruku”. U isto vreme je pisao i najlepše ljubavne pesme. Mislim da je on jedini umeo da peva svoje pesme, a to je ono što karakteriše savršene autore, kao što je i Bajaga i kao što je bio Bora Đorđević… Niko ne može njihove pesme da otpeva kao oni jer su oni to živeli i svi ćemo moći da budemo neka bleda kopija toga. Nadam se da će se pojaviti među mladima neki veliki autor – naglasila je Krstićeva.

Njen ansambl „Bistrik” rado je viđen na koncertima u inostranstvu, a Bilja tvrdi da im na nastupe dolazi školovana publika za tradicionalnu muziku.

– Mislim da su to ljudi koje zanima ne samo svoja tradicija nego i tuđe tradicije i oni vole da nauče nešto o tome. Mnogo smo gostovali u ovih 25 godina u inostranstvu, čak i tamo gde u nekim dalekim tradicijama oni umeju da prepoznaju nešto s ovih prostora i da im to bude jako zanimljivo, pa dođu posle koncerta da pitaju šta je to. Njih zanima i tekst i melodija i ritam, i koliko je pesma stara i da li imamo neki stari snimak... Nekako pripremljeni dođu na koncert i sa velikom pažnjom to slušaju – otkrila je naša sagovornica.

Kada ima lepe ili loše vesti, prvo želi da ih podeli sa svojom kumom, glumicom Goricom Popović, za koju kaže da ima posebno mesto u njenoj porodici.

– Ona je član porodice, tu nema priče. Ona je neko ko ume da daje divne savete. Gorica je naš privatni psiholog, psihijatar, kako god, ali i naša sestra – dodala je Krstićeva.

Bila sam makrobiotičar

Gošća našeg podkasta je otkrila da ju je davno Sneška Jandrlić iz grupe „Suncokret” uvela u makrobiotiku, da je potom završila sam kurs makrobiotike i da je svašta naučila, kao i da su joj se mnoge stvari dopale…

– Neko vreme bila sam makrobiotičar, a onda mi je to malo dosadilo, u smislu da ne mogu više tako, pošto sam ja iz paprikarskih krajeva, iz Niša. Vodim računa o ishrani, osluškujem svoj organizam. Postoje neke stvari koje mi više ne prijaju. Volim dosta da jedem ribu i povrće i to je neka moja osnovna hrana, volim žitarice, najviše proso. Pojedem nekada i meso, i slatkiše. Ali gledam da to budu, ipak, neki slatkiši koji imaju manje šećera ili nemaju šećera, a volim i sama tako nešto da napravim. Neko vreme sam se jako „navukla” na neke čokolade i teško sam se „skinula” od navike da ih ne jedem. Zaista čovek to mora u glavi da preseče i mora sam da reši da ne jede slatkiše, ne vredi kada ti neko kaže da moraš to da uradiš ili da smršaš pet kilograma. Desilo mi se i da sam zbog žurbe, trke i obaveza imala 50 kilograma, sada imam četiri više i dobro se tako osećam. Mi žene u sedamdesetim godinama i ne treba da budemo manekenke, lepo je da se vidi da je neka žena negovana i da misli o sebi, o svom zdravlju, a to se vidi zaista kada pogledate ženu u 70, 75, 80. godini – kaže Krstićeva.

Prećutni dogovor sa roditeljima

Kada je rešila da upiše Fakultet muzičkih umetnosti, nije joj bilo lako, jer su njeni roditelji smatrali da treba da upiše fakultet koji „ima budućnost”.

– Moja porodica je bila radnička i njima je uopšte baviti se muzikom bilo nešto potpuno neozbiljno, a učiti, na primer, ekonomiju, prava ili medicinu – to su bile neke velike i važne stvari. Sa roditeljima sam uspela da napravim jedan prećutni dogovor, jer sam bila dosta mažena i pažena, da mogu da upišem fakultet koji želim, ali sam te prve godine morala da pređem na vanredno studiranje zato što oni nisu mogli odmah da me pošalju da studiram u Beogradu. Na tatin nagovor sam otišla u Negotin i tamo sam u Muzičkoj školi „Mokranjac” predavala klavir i solfeđo sa samo 18 godina, pa sam im onda sledeće godine rekla da sam im ispunila želju godinu dana, da sam zaradila neke parice i ostavila ih sa strane i da ću da nastavim studije u Beogradu. I tako je krenulo to moje putešestvije… – navodi Krstićeva.

Muzika kao misija

Od muzike je, ističe, mnogo više dobila nego što je mislila kada je odlučila da to postane njena misija.

– Ljubav prema muzici je bila ogromna. Ali nikada ne znate kuda vas vodi taj put. Ja sam imala želju da pevam i volela sam da budem poznata, kao i sve devojčice u to vreme. Kada sam došla u Beograd i počela sa „Suncokretom”, tek onda sam shvatila koja je razlika između amaterskog i profesionalnog rada. To je bila izuzetno profesionalna grupa i Bora Đorđević je bio vrlo strog šef, na probe je moralo da se dolazi. Tako da smo svi gledali da budemo redovni, bez obzira na to što znamo sve pesme, kompletan repertoar, minimum tri puta nedeljno smo dolazili u „Dadov”, gde smo vežbali – prisetila se naša sagovornica.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU