Milutin Milanković se oženio iz ljubavi

U nedavno objavljenom zanimljivom članku „Vožd Karađorđe najpoznatiji srpski ’otimač’ neveste” govori se o sklapanju nekih brakova u Srbiji u 19. i početkom 20. veka. Govori se o brutalnom otimanju nevesta bez njihove saglasnosti i pristanka devojačkih porodica. Jednu takvu otmicu, koju je izvršio vojvoda Pavle Cukić, opisao je u svom čuvenom „Pomeniku” Milan Đ. Milićević, veliki istoričar srpskog 18. i 19. veka. Osim nasilnih otmica, Milićević opisuje i drugi tip – simulirane otmice. Naime, kad se dvoje mladih zavole i odluče na brak, a nemaju pristanak nevestine porodice, tada su se vršile simulirane otmice, pri kojima nekolicina mladoženjinih drugara tokom noći, dogovorno, uz nevestin pristanak, odvede mladu (pobegulju) u mladoženjinu kuću. Nasilne otmice zabranio je Miloš Obrenović i one su postepeno otišle u zaborav.

Osim otmica nevesta, u članku se daju primeri kako su se tokom 19. i početkom 20. veka visokoškolovani mladići s izglednim karijerama ženili devojkama iz bogatih trgovačkih kuća, pri čemu je bogati miraz igrao odlučujuću ulogu u sklapanju braka. Među nekoliko takvih primera, u tekstu se ubraja i brak Milutina Milankovića i Hristine Topuzović. O sklapanju svog braka Milanković poetično i romantično piše u čuvenoj autobiografiji „Uspomene, doživljaji, saznanja”.

Međutim, pre opisa ženidbe treba reći i da je Milanković bio čovek kome novac nije bio presudni motiv u životu. To je dokazivao svojim činjenjem i delima. Milanković je potekao iz bogate porodice u Dalju, iz kuće koja sada predstavlja muzej posvećen delu ovog velikog čoveka. Kad je završio građevinski fakultet u Beču i doktorirao, Milanković se zapošljava kao visokoplaćeni inženjer radeći na značajnim gradilištima u Austriji, Transilvaniji, ali i u Beogradu, kao konstruktor prve kanalizacione mreže na Savskoj padini. U Beogradu je odbio da primi podmićujuće honorare, uobičajene u to vreme na takvim poslovima.

Kad je 1908. godine Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, Milanković kao revoltirani srpski rodoljub odlučuje da napusti Beč i u svojoj tridesetoj godini dođe u Beograd, kao profesor univerziteta na poziv Mihaila Petrovića (Alasa). Milankovićevi rodoljubivi osećaji prevagnuli su pri napuštanju visokoplaćene službe u Beču. Svoje rodoljublje iskazuje učestvujući kao oficir na frontu Prvog i Drugog balkanskog rata.

U to vreme, biti momak s više od 30 godina nije bilo uobičajeno. Međutim, Milanković je sva svoja interesovanja poklonio naučnom radu, u oblasti do tada neobjašnjenih kolebanja pri obrtanju Zemljine kugle, koja po njegovim narodskim rečima „zaošijava”. Jedini alat koji je posedovao bilo je briljantno vladanje vrhunskom matematikom, u koju ga je uveo njegov profesor Vladimir Varićak. Svoje vreme odmora i opuštanja Milanković je provodio u Beču, kao ljubitelj opere, pozorišta, varijetea...

Milanković piše o bračnim ponudama kojima su ga zasipale dame iz visokog beogradskog društva. Te ponude je odbijao, bez obzira na bogatstvo devojačkih porodica. U svojoj 35. godini Milanković se upoznao i sa Hristinom Topuzović, takođe je odbio bračnu ponudu i nakon toga otišao na uobičajenu razonodu u svoj Beč. Ali, kako on kaže, više se nije mogao oraspoložiti bečkim zabavama. Misli su mu se sve više vraćale Hristini. O osećanjima koja su ga tada zaokupljala treba pročitati Milankovićeve redove. Ne odolevši, on seda u brod i ponovo se u Beogradu sastaje sa Hristinom, od koje se neće odvojiti do svoje smrti 1958. Milutin i Hristina venčali su se i Vaznesenjskoj crkvi i ubrzo krenuli u njegov rodni Dalj na bračno putovanje. Pošto je tada započeo Prvi svetski rat, Milutin kao rezervni oficir dospeva u zarobljeništvo. Najveći deo rata provodi s Hristinom u Budimpešti, u nekoj vrsti meke konfinacije, s mogućnošću bavljenja naučnim radom.

Posle četvorogodišnjeg „bračnog putovanja” Milutin i Hristina se vraćaju u Beograd, zajedno sa svojim novorođenim sinom Vasilijem. Milanković piše da je svoja profesorska primanja mogao uvek da dopuni radeći kao vrhunski građevinski inženjer, koji je projektovao i kontrolisao izgradnju avionskih hangara sprečavajući sve vrste građevinarskih malverzacija. Osim toga, projektovao je sve železničke mostove preko Timoka, i mnogo drugog. Milutin Milanković spada u najuži krug velikana kojima će se naš narod trajno ponositi.

Dragan Stanković,

Beograd