Вожд Карађорђе најпознатији „отимач” невесте

Је­дан од нај­ве­ћих бе­о­град­ских тр­го­ва­ца 19. ве­ка ха­џи То­ма ужи­вао је ве­ли­ки углед у чар­ши­ји не са­мо због свог бо­гат­ства већ и за­то што је све че­ти­ри кћер­ке удао за ми­ни­стре – на­рав­но, уз бо­гат ми­раз. Ме­зи­ми­цу је дао Јо­ва­ну Ри­сти­ћу, ко­ји је по­стао пред­сед­ник срп­ске вла­де, а ње­го­ви зе­то­ви по­ста­ли су и Фи­лип Хри­стић, Ра­ди­во­је Ми­лој­ко­вић и Ан­та Бо­ги­ће­вић, ко­ји су би­ли ди­плом­ци пре­сти­жних свет­ских уни­вер­зи­те­та. Је­ди­ни зет ко­ји је по­ти­цао из бо­га­те и углед­не по­ро­ди­це био је Бо­ги­ће­вић, док су оста­ли по­ти­ца­ли из скром­них ру­рал­них по­ро­ди­ца и обра­зо­ва­ње у ино­стран­ству сти­ца­ли за­хва­љу­ју­ћи др­жав­ним сти­пен­ди­ја­ма.

У то вре­ме, фи­нан­сиј­ски ка­пи­тал у Ср­би­ји био је кон­цен­три­сан у ру­ка­ма не­ко­ли­ко нај­бо­га­ти­јих тр­го­ва­ца, а уда­јом кћер­ки за пер­спек­тив­не чи­нов­ни­ке тр­гов­ци су до­би­ја­ли дру­штве­ни пре­стиж ко­ји им је не­до­ста­јао, али и ве­зе у чи­нов­нич­ким и по­ли­тич­ким кру­го­ви­ма ко­је су им би­ле ко­ри­сне у по­сло­ва­њу. Дру­гим ре­чи­ма, брак је био ису­ви­ше озбиљ­на ин­сти­ту­ци­ја да би по­чи­вао са­мо на љу­ба­ви – у ње­го­вом пла­ни­ра­њу и ре­а­ли­за­ци­ји уче­ство­вао је цео тим љу­ди, по­чев од по­ро­ди­це, род­би­не и ком­ши­лу­ка, пре­ко ку­мо­ва, по­зна­ни­ка и при­ја­те­ља, па све до про­во­да­џи­ја ко­ји су не­кад има­ли ве­о­ма иза­зо­ван за­да­так и зах­тев­не мла­до­же­ње.

Та­ко је у ро­ман­тич­ној исто­ри­ји на­ше зе­мље оста­ло за­пи­са­но да је чу­ве­ни на­уч­ник Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић од­би­јао не­ко­ли­ко не­ве­ста ко­је му је пред­ла­га­ла же­на исто­ри­ча­ра Ста­но­ја Ста­но­је­ви­ћа, ко­ја је ва­жи­ла за до­бру про­во­да­џи­ку, све док ни­је упо­знао кћер­ку бо­га­тог ша­бач­ког тр­гов­ца Хри­сти­ну То­пу­зо­вић. У тој ис­тој исто­ри­ји оста­ло је за­бе­ле­же­но да су др Вла­дан Ђор­ђе­вић, пред­сед­ник Ми­ни­стар­ског са­ве­та Кра­ље­ви­не Ср­би­је и осни­вач Срп­ског ле­кар­ског дру­штва и Цр­ве­ног кр­ста Ср­би­је, и Сто­јан Но­ва­ко­вић, пред­сед­ник срп­ске вла­де, би­ли јед­ни од рет­ких ко­ји су скло­пи­ли бра­ко­ве из љу­ба­ви.

Ово су са­мо не­ки од за­ни­мљи­вих при­ме­ра брач­ног жи­во­та ко­је на­во­ди др Алек­сан­дра Ву­ле­тић, исто­ри­чар­ка из Исто­риј­ског ин­сти­ту­та у сво­јој књи­зи „Брак у мо­дер­ној Ср­би­ји”. Шти­во оби­лу­је ет­но­граф­ском гра­ђом од­лич­но укло­пље­ном у при­чу ко­ја по­чи­ње кра­јем 18. ве­ка, ка­да су се глав­ни ак­те­ри Пр­вог срп­ског устан­ка по­же­ни­ли от­ми­цом не­ве­ста, а он­да од­лу­чи­ли да те и слич­не не­ми­ле оби­ча­је спре­че, ка­ко би из­гра­ди­ли мо­дер­ну срп­ску др­жа­ву и са­чу­ва­ли ње­ну по­ро­ди­цу.

„Ва­жно је раз­у­ме­ти да у 19. ве­ку и скла­па­ње и раз­вод бра­ка при­па­да­ју цр­кви – брак се скла­па и раз­во­ди у цр­кви, а до­но­ше­њем Сре­тењ­ског уста­ва 1835. го­ди­не сте­кли су се усло­ви за раз­два­ја­ње овла­шће­ња др­жа­ве и цр­кве у до­ме­ну бра­ка. За­ко­ном о цр­кве­ним вла­сти­ма из 1936. го­ди­не цр­кви је по­ве­ре­но да ре­ша­ва ства­ри ко­је се ти­чу тај­не бра­ка, док је цр­ква при­зна­ла др­жа­ви пра­во да уре­ђу­је гра­ђан­ски, а по­себ­но имо­вин­ски аспект брач­них од­но­са, као што су пи­та­ње ми­ра­за, на­сле­ђи­ва­ња и из­др­жа­ва­ње су­пру­жни­ка и де­це. Овим за­ко­ном утвр­ђе­на је и до­ња ста­ро­сна гра­ни­ца за сту­па­ње у брак, ко­ја за му­шкар­це из­но­си 17 го­ди­на, а за же­не 14 го­ди­на. Бра­ко­ви су за­бра­ње­ни са пре­ста­ре­ли­ма, те­шко бо­ле­сни­ма и ду­шев­но обо­ле­ли­ма, као и ме­ђу они­ма код ко­јих по­сто­ји ве­ли­ка раз­ли­ка у го­ди­на­ма. У по­себ­ним слу­ча­је­ви­ма, као што су сту­па­ње у че­твр­ти брак, као и за све му­шкар­це ста­ри­је од 50 го­ди­на и же­не ста­ри­је од 40 го­ди­на, би­ла је нео­п­ход­на до­зво­ла ар­хи­је­ре­ја”, об­ја­шња­ва на­ша са­го­вор­ни­ца.  

Алек­сан­дра Ву­ле­тић ка­же да је брак у 19. ве­ку пре све­га био еко­ном­ска ка­те­го­ри­ја – до­во­ђе­њем не­ве­сте у ку­ћу уве­ћа­вао се број рад­них ру­ку, а исто­вре­ме­но се обез­бе­ђи­вао оп­ста­нак по­ро­дич­ног до­ма­ћин­ства. Због то­га су ро­ди­те­љи не­ве­сте не­ка­да тра­жи­ли да им по­ро­ди­ца мла­до­же­ње пла­ти „на­док­на­ду” због узи­ма­ња рад­не сна­ге, а ако ни­су има­ли но­вац за ку­по­ви­ну не­ве­сте, они би је оти­ма­ли. Ме­ђу нај­по­зна­ти­јим „оти­ма­чи­ма” био је и вожд Ка­ра­ђор­ђе, ко­ји је по­том огла­сио да овај оби­чај ипак не при­па­да ду­ху вре­ме­на, док је Ми­лош Обре­но­вић из­ри­чи­то за­бра­нио от­ми­цу Уред­бом о бра­ку из 1818. го­ди­не, ко­јом су ње­ни по­чи­ни­о­ци про­гла­ше­ни „нај­ве­ћим зло­чин­ци­ма и уби­ца­ма”. Гра­ђан­ским за­ко­ни­ком за­бра­ње­не су и от­ми­ца и ку­по­ви­на де­вој­ке, а др­жа­ва је цр­кви при­зна­ла пра­во да вен­ча­ва и раз­во­ди. 

„Док се на се­лу ро­ди­те­љи­ма за де­вој­ку пла­ћа­ло, у град­ским сре­ди­на­ма би­ло је обр­ну­то – уз кћер­ку се да­вао ми­раз, ко­ји су нај­че­шће чи­ни­ли но­вац (и)ли ма­те­ри­јал­на до­бра, као што су на­ме­штај, по­су­ђе, на­кит. Вред­ност ми­ра­за за­ви­си­ла је од имо­вин­ског ста­ња де­во­јач­ке по­ро­ди­це, али и од ње­них дру­штве­них ам­би­ци­ја – ако су же­ле­ли бо­љу „пар­ти­ју” за сво­ју кћер­ку, ро­ди­те­љи су мо­ра­ли да спре­ме бо­га­ти­ји ми­раз. Ме­ђу нај­ве­ћим ми­раж­џи­ка­ма тог вре­ме­на би­ле су и кће­ри вла­сни­ка ци­гла­не Ди­ми­три­ја Ђор­ђе­ви­ћа. Сто­јан­ка, ко­ја се уда­ла за исто­ри­ча­ра и ди­пло­ма­ту Ми­ха­и­ла Га­ври­ло­ви­ћа, и Ан­ге­ли­на, уда­та за лин­гви­сту и по­то­њег пред­сед­ни­ка СА­НУ Алек­сан­дра Бе­ли­ћа, до­би­ле су у ми­раз од 10.000 ду­ка­та, ко­ји им је отац ис­пла­ћи­вао у ра­та­ма. Нај­по­жељ­ни­је мла­до­же­ње би­ли су чи­нов­ни­ци шко­ло­ва­ни у ино­стран­ству, нај­че­шће на Сор­бо­ни и Хај­дел­бер­гу, ко­ји су би­ли за­по­сле­ни у ми­ни­стар­ству, јер се зна­ло да ће они по­ста­ти ми­ни­стри и ди­пло­ма­те”, на­во­ди на­ша са­го­вор­ни­ца.

Раз­вод у цр­кви по стро­гим про­пи­си­ма

Исто­ри­чар­ка Алек­сан­дра Ву­ле­тић на­гла­ша­ва да се брак у 19. ве­ку раз­во­дио у цр­кви под стро­го од­ре­ђе­ним про­пи­си­ма – у слу­ча­ју ако не­ко „од­лу­та” од ку­ће ду­же од се­дам го­ди­на, ако се за­ка­лу­ђе­ри, бу­де осу­ђен на ро­би­ју ду­же од се­дам го­ди­на или по­чи­ни (до­ка­за­ну) пре­љу­бу, што је за­пра­во био и нај­че­шћи мо­тив раз­во­да. Ме­ђу­тим, у мно­гим слу­ча­је­ви­ма и му­же­ви и же­не ни­су са­мо пре­љу­бу из­но­си­ли као раз­лог раз­во­да. Би­ло је жал­би ко­је су се ти­ца­ле зло­ста­вља­ња од парт­не­ра, при­ту­жби да је­дан од су­пру­жни­ка не ра­ди до­вољ­но и не до­при­но­си на­прет­ку по­ро­ди­це, али би­ло је и оних ко­ји су јед­но­став­но на­ве­ли да ви­ше не во­ле сво­је брач­не парт­не­ре. Бра­ко­ра­звод­на ста­ти­сти­ка го­во­ри да се осам­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка у Ср­би­ји го­ди­шње раз­во­ди­ло 255 бра­ко­ва – на 1.000 скло­пље­них бра­ко­ва би­ло је 12 раз­во­да.