Vožd Karađorđe najpoznatiji „otimač” neveste

Je­dan od naj­ve­ćih be­o­grad­skih tr­go­va­ca 19. ve­ka ha­dži To­ma uži­vao je ve­li­ki ugled u čar­ši­ji ne sa­mo zbog svog bo­gat­stva već i za­to što je sve če­ti­ri kćer­ke udao za mi­ni­stre – na­rav­no, uz bo­gat mi­raz. Me­zi­mi­cu je dao Jo­va­nu Ri­sti­ću, ko­ji je po­stao pred­sed­nik srp­ske vla­de, a nje­go­vi ze­to­vi po­sta­li su i Fi­lip Hri­stić, Ra­di­vo­je Mi­loj­ko­vić i An­ta Bo­gi­će­vić, ko­ji su bi­li di­plom­ci pre­sti­žnih svet­skih uni­ver­zi­te­ta. Je­di­ni zet ko­ji je po­ti­cao iz bo­ga­te i ugled­ne po­ro­di­ce bio je Bo­gi­će­vić, dok su osta­li po­ti­ca­li iz skrom­nih ru­ral­nih po­ro­di­ca i obra­zo­va­nje u ino­stran­stvu sti­ca­li za­hva­lju­ju­ći dr­žav­nim sti­pen­di­ja­ma.

U to vre­me, fi­nan­sij­ski ka­pi­tal u Sr­bi­ji bio je kon­cen­tri­san u ru­ka­ma ne­ko­li­ko naj­bo­ga­ti­jih tr­go­va­ca, a uda­jom kćer­ki za per­spek­tiv­ne či­nov­ni­ke tr­gov­ci su do­bi­ja­li dru­štve­ni pre­stiž ko­ji im je ne­do­sta­jao, ali i ve­ze u či­nov­nič­kim i po­li­tič­kim kru­go­vi­ma ko­je su im bi­le ko­ri­sne u po­slo­va­nju. Dru­gim re­či­ma, brak je bio isu­vi­še ozbilj­na in­sti­tu­ci­ja da bi po­či­vao sa­mo na lju­ba­vi – u nje­go­vom pla­ni­ra­nju i re­a­li­za­ci­ji uče­stvo­vao je ceo tim lju­di, po­čev od po­ro­di­ce, rod­bi­ne i kom­ši­lu­ka, pre­ko ku­mo­va, po­zna­ni­ka i pri­ja­te­lja, pa sve do pro­vo­da­dži­ja ko­ji su ne­kad ima­li ve­o­ma iza­zo­van za­da­tak i zah­tev­ne mla­do­že­nje.

Ta­ko je u ro­man­tič­noj isto­ri­ji na­še ze­mlje osta­lo za­pi­sa­no da je ču­ve­ni na­uč­nik Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić od­bi­jao ne­ko­li­ko ne­ve­sta ko­je mu je pred­la­ga­la že­na isto­ri­ča­ra Sta­no­ja Sta­no­je­vi­ća, ko­ja je va­ži­la za do­bru pro­vo­da­dži­ku, sve dok ni­je upo­znao kćer­ku bo­ga­tog ša­bač­kog tr­gov­ca Hri­sti­nu To­pu­zo­vić. U toj is­toj isto­ri­ji osta­lo je za­be­le­že­no da su dr Vla­dan Đor­đe­vić, pred­sed­nik Mi­ni­star­skog sa­ve­ta Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i osni­vač Srp­skog le­kar­skog dru­štva i Cr­ve­nog kr­sta Sr­bi­je, i Sto­jan No­va­ko­vić, pred­sed­nik srp­ske vla­de, bi­li jed­ni od ret­kih ko­ji su sklo­pi­li bra­ko­ve iz lju­ba­vi.

Ovo su sa­mo ne­ki od za­ni­mlji­vih pri­me­ra brač­nog ži­vo­ta ko­je na­vo­di dr Alek­san­dra Vu­le­tić, isto­ri­čar­ka iz Isto­rij­skog in­sti­tu­ta u svo­joj knji­zi „Brak u mo­der­noj Sr­bi­ji”. Šti­vo obi­lu­je et­no­graf­skom gra­đom od­lič­no uklo­plje­nom u pri­ču ko­ja po­či­nje kra­jem 18. ve­ka, ka­da su se glav­ni ak­te­ri Pr­vog srp­skog ustan­ka po­že­ni­li ot­mi­com ne­ve­sta, a on­da od­lu­či­li da te i slič­ne ne­mi­le obi­ča­je spre­če, ka­ko bi iz­gra­di­li mo­der­nu srp­sku dr­ža­vu i sa­ču­va­li nje­nu po­ro­di­cu.

„Va­žno je raz­u­me­ti da u 19. ve­ku i skla­pa­nje i raz­vod bra­ka pri­pa­da­ju cr­kvi – brak se skla­pa i raz­vo­di u cr­kvi, a do­no­še­njem Sre­tenj­skog usta­va 1835. go­di­ne ste­kli su se uslo­vi za raz­dva­ja­nje ovla­šće­nja dr­ža­ve i cr­kve u do­me­nu bra­ka. Za­ko­nom o cr­kve­nim vla­sti­ma iz 1936. go­di­ne cr­kvi je po­ve­re­no da re­ša­va stva­ri ko­je se ti­ču taj­ne bra­ka, dok je cr­kva pri­zna­la dr­ža­vi pra­vo da ure­đu­je gra­đan­ski, a po­seb­no imo­vin­ski aspekt brač­nih od­no­sa, kao što su pi­ta­nje mi­ra­za, na­sle­đi­va­nja i iz­dr­ža­va­nje su­pru­žni­ka i de­ce. Ovim za­ko­nom utvr­đe­na je i do­nja sta­ro­sna gra­ni­ca za stu­pa­nje u brak, ko­ja za mu­škar­ce iz­no­si 17 go­di­na, a za že­ne 14 go­di­na. Bra­ko­vi su za­bra­nje­ni sa pre­sta­re­li­ma, te­ško bo­le­sni­ma i du­šev­no obo­le­li­ma, kao i me­đu oni­ma kod ko­jih po­sto­ji ve­li­ka raz­li­ka u go­di­na­ma. U po­seb­nim slu­ča­je­vi­ma, kao što su stu­pa­nje u če­tvr­ti brak, kao i za sve mu­škar­ce sta­ri­je od 50 go­di­na i že­ne sta­ri­je od 40 go­di­na, bi­la je neo­p­hod­na do­zvo­la ar­hi­je­re­ja”, ob­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca.  

Alek­san­dra Vu­le­tić ka­že da je brak u 19. ve­ku pre sve­ga bio eko­nom­ska ka­te­go­ri­ja – do­vo­đe­njem ne­ve­ste u ku­ću uve­ća­vao se broj rad­nih ru­ku, a isto­vre­me­no se obez­be­đi­vao op­sta­nak po­ro­dič­nog do­ma­ćin­stva. Zbog to­ga su ro­di­te­lji ne­ve­ste ne­ka­da tra­ži­li da im po­ro­di­ca mla­do­že­nje pla­ti „na­dok­na­du” zbog uzi­ma­nja rad­ne sna­ge, a ako ni­su ima­li no­vac za ku­po­vi­nu ne­ve­ste, oni bi je oti­ma­li. Me­đu naj­po­zna­ti­jim „oti­ma­či­ma” bio je i vožd Ka­ra­đor­đe, ko­ji je po­tom ogla­sio da ovaj obi­čaj ipak ne pri­pa­da du­hu vre­me­na, dok je Mi­loš Obre­no­vić iz­ri­či­to za­bra­nio ot­mi­cu Ured­bom o bra­ku iz 1818. go­di­ne, ko­jom su nje­ni po­či­ni­o­ci pro­gla­še­ni „naj­ve­ćim zlo­čin­ci­ma i ubi­ca­ma”. Gra­đan­skim za­ko­ni­kom za­bra­nje­ne su i ot­mi­ca i ku­po­vi­na de­voj­ke, a dr­ža­va je cr­kvi pri­zna­la pra­vo da ven­ča­va i raz­vo­di. 

„Dok se na se­lu ro­di­te­lji­ma za de­voj­ku pla­ća­lo, u grad­skim sre­di­na­ma bi­lo je obr­nu­to – uz kćer­ku se da­vao mi­raz, ko­ji su naj­če­šće či­ni­li no­vac (i)li ma­te­ri­jal­na do­bra, kao što su na­me­štaj, po­su­đe, na­kit. Vred­nost mi­ra­za za­vi­si­la je od imo­vin­skog sta­nja de­vo­jač­ke po­ro­di­ce, ali i od nje­nih dru­štve­nih am­bi­ci­ja – ako su že­le­li bo­lju „par­ti­ju” za svo­ju kćer­ku, ro­di­te­lji su mo­ra­li da spre­me bo­ga­ti­ji mi­raz. Me­đu naj­ve­ćim mi­raž­dži­ka­ma tog vre­me­na bi­le su i kće­ri vla­sni­ka ci­gla­ne Di­mi­tri­ja Đor­đe­vi­ća. Sto­jan­ka, ko­ja se uda­la za isto­ri­ča­ra i di­plo­ma­tu Mi­ha­i­la Ga­vri­lo­vi­ća, i An­ge­li­na, uda­ta za lin­gvi­stu i po­to­njeg pred­sed­ni­ka SA­NU Alek­san­dra Be­li­ća, do­bi­le su u mi­raz od 10.000 du­ka­ta, ko­ji im je otac is­pla­ći­vao u ra­ta­ma. Naj­po­želj­ni­je mla­do­že­nje bi­li su či­nov­ni­ci ško­lo­va­ni u ino­stran­stvu, naj­če­šće na Sor­bo­ni i Haj­del­ber­gu, ko­ji su bi­li za­po­sle­ni u mi­ni­star­stvu, jer se zna­lo da će oni po­sta­ti mi­ni­stri i di­plo­ma­te”, na­vo­di na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Raz­vod u cr­kvi po stro­gim pro­pi­si­ma

Isto­ri­čar­ka Alek­san­dra Vu­le­tić na­gla­ša­va da se brak u 19. ve­ku raz­vo­dio u cr­kvi pod stro­go od­re­đe­nim pro­pi­si­ma – u slu­ča­ju ako ne­ko „od­lu­ta” od ku­će du­že od se­dam go­di­na, ako se za­ka­lu­đe­ri, bu­de osu­đen na ro­bi­ju du­že od se­dam go­di­na ili po­či­ni (do­ka­za­nu) pre­lju­bu, što je za­pra­vo bio i naj­če­šći mo­tiv raz­vo­da. Me­đu­tim, u mno­gim slu­ča­je­vi­ma i mu­že­vi i že­ne ni­su sa­mo pre­lju­bu iz­no­si­li kao raz­log raz­vo­da. Bi­lo je žal­bi ko­je su se ti­ca­le zlo­sta­vlja­nja od part­ne­ra, pri­tu­žbi da je­dan od su­pru­žni­ka ne ra­di do­volj­no i ne do­pri­no­si na­pret­ku po­ro­di­ce, ali bi­lo je i onih ko­ji su jed­no­stav­no na­ve­li da vi­še ne vo­le svo­je brač­ne part­ne­re. Bra­ko­ra­zvod­na sta­ti­sti­ka go­vo­ri da se osam­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka u Sr­bi­ji go­di­šnje raz­vo­di­lo 255 bra­ko­va – na 1.000 sklo­plje­nih bra­ko­va bi­lo je 12 raz­vo­da.