Panika u parku knjiga

Od našeg dopisnika

Negde tamo u zapećku „Vašington posta”, gde se uz slike plavog mora, palmi i belog peska Amerikancima savetuje gde da za tri dana utroše ono malo para što im je ostalo, iza vesti o najnovijim automobilima, lekovima i zdravoj kuhinji, nalazi se i priča o ponekoj knjizi. Sa najvišeg mesta upravljačkog odbora prestoničkog lista odlučeno je jednoglasno da se ukine nedeljni podlistak „Svet knjige”, a da literarni kritičari od petnaestog februara prošaraju s vremena na vreme svojim analizama lake strane posvećene „Životu i stilu”.

„Ponuda oglasa za književni dodatak ne daje nam više pravo da toliki prostor posvećujemo knjizi”, kratko je objasnio Markus Braučli, odgovorni urednik. Ali, nastavio je, u telefonskom razgovoru, i dalje ćemo pisati o knjizi jer je ona važna za našu publiku. Onoliko koliko je momentalno u stilu japanski suši, ili novi zeleni automobil na električni pogon. Nema više ni Džona Apdajka, preminuo je od raka pluća u bolnici za umiranje… Do poslednjeg daha svojih obolelih pluća pisao je o borbi za očuvanje štampane reči, knjige…„Bez njih, pretopićemo se u vazdušne talase, u garnituru odjeka i signala”, upozorio je.

Podmazani naslovi

Poslušali su tržište umesto tek preminulog klasika. Kao da im nije jasno da ih je Volstrit već debelo prešao. Izdavači više ne troše novac za reklamiranje svojih noviteta u novinama. Marketing su usredsredili na lance knjižara, koje garantuju da će određene knjige uz dobro „zvanično podmazivanje” dobiti najbolje mesto na polici… Čim uđeš u „Barns end Nobl” dočekuje te „veseli domaćin” na koricama knjige, sa savetima kako da postaneš bogat u krizi. Nepodmazane korice stoje u nekim budžacima, daleko od oka i srca potrošačkog instinkta. Od svih merodavnijih dnevnih novina ozbiljniju književnu kritiku zadržao je još samo „Njujork tajms” .

Poseban nedeljni podlistak „Književne kritike ’Njujork tajmsa’” izlazi na 24 strane, ima redakciju od 15 stalno zaposlenih, i u njemu gostuje na stotine fri lens kritičara, pisaca i naučnika. Prodaje se unutar nedeljnog broja, ali i odvojeno, pretplatnicima u tiražu od 23.500 primeraka. „Los Anđeles tajms” ukinuo je svoj dodatak 2007.

Više stotina pobunjenika okupljenih oko Nacionalnog udruženja književnih kritičara u peticiji traže od prestoničkog lista da zadrži „Svet knjige” kao posebni podlistak. Istoričar Daglas Brinkli predlaže da se za lepu književnost i ostale grane umetnosti i kritiku iz državnog budžeta izdvoji pomoć. Umetnici to zaslužuju bar koliko posrnule banke, dodaje ironično.

Apeli su uzaludni. Stižu i vesti da su mnoge izdavačke kuće prestale da primaju nova dela lepe književnosti, da se odbijaju čak i neka poznata imena, a kamoli novopečeni pisci koji tek treba da se probiju.

Filantrop spasava muzej

Ni apstraktnija umetnost ne prolazi ništa bolje, posle kraha Volstrita. Širom Amerike raspuštaju se operske kuće, rasprodaju se muzeji, otkazuju predstave, zatvaraju univerzitetska odeljenja za slikarstvo ili muziku. Najpoznatijem svetskom tenoru, markantnom Plasidu Domingu produžen je ugovor na mestu generalnog direktora vašingtonske i losanđeleske opere do 2011, ali je javnosti stavljeno do znanja da je španski maestro sam sebi smanjio platu kako bi opera u Los Anđelesu stala na klecave noge. Sedamnaest ljudi je otpušteno, repertoar je uprošćen, ali sve je to bolje nego da se ponovi slučaj Baltimora, u kome je opera jednostavno usred sezone zamandalila vrata.

Muzej savremene umetnosti u Kaliforniji sa svetski čuvenom zbirkom vrhunskih ostvarenja iz druge polovine dvadesetog veka uspeo je za sada da se sačuva zahvaljujući injekciji od 30 miliona dolara koju je iz svog džepa isporučio jedan filantrop, uz uslov da se ne rasprodaju platna od neprocenjive vrednosti.

Ta sreća nije zadesila muzej „Rouz art” sa Brandeis univerziteta koji je na doboš stavio svoju celokupnu kolekciju vrednu 350 miliona dolara. Prodaje se šest hiljada dela među kojima su i ostvarenja kultnog Endija Vorhola i Roja Lihtenštajna. Zaprepašćen je i direktor ove vredne galerije koja je decenijama primala poklone donatora i mecena Majkl Raš. „Umetnost nije tekućina koja se pušta da iscuri iz probušenog balona. Brandeis rasprodaje svoj intelektualni kapital i suštinu svog kredibiliteta kao institucije. Niko ovde nije pobednik”, zavapio je direktor. Prokleo je i kupce koji će se javiti da pokupe ovo teško stečeno i brižljivo čuvano blago u Masačusetsu. Stari svet pamti vremena kada su se porodične umetnine zamenjivale za vreću brašna ili komad suvog mesa, a takvo je doba, kažu zloslutnici, došlo i na Novi kontinent. Samo neka banke i kartice prežive. 

Zorana Šuvaković

----------------------------------------------

Apdajk o snazi štampane reči

„Bez njihovog fizičkog prisustva, moj život bio bi veća opsena. Ali, naslagane svuda oko mene, čak i iznad moje glave, ne samo kao produžetak koji vodi u prošlost, kao pouzdani temelji sa kojima se stapaju moji jalovi marginalni komentari, kao dosezanje do oblaka satkanih od plemenitih namera – knjige koje čekaju da budu pročitane, izazovne kao neubrani grozdovi sa mirisom mošusa, da se godinama taložena prašina rasprši u iznenadnoj sekundi ubiranja, da njihov trenutak bude najzad apsorbovan u trijumfalnoj završnici. Takve knjige su jemstvo beskonačne budućnosti, baš kao što su njihove književne sestre, već pročitane, ali uglavnom zaboravljene, beskonačni izvor novog iščitavanja, novih uglova i uvida na terenu gde naši otisci nisu nestali. Knjige iznose naš um u spoljašnju sredinu, pretvaraju naše kuće u misleća tela”…

(Iz jednog od poslednjih eseja preminulog američkog književnika u kome ističe prednosti štampane reči nad digitalnim tekstom.)

Z. Š.