Biznis sa sistemskim problemom

Novi Sad – Od pre godinu dana građani sa posebnim potrebama u Novom Sadu i prigradskim mestima imaju mogućnost da koriste prevoz specijalnim vozilima. Kad god im je neophodno, mogu računati na pomoć „Hendikeba” („Handycab”), firme od dragocenog značaja koju je otvorio Miroslav Bolorin koji živi u Petrovaradinu.

Bolorin je svojevremeno konkurisao za start-ap kredit kod Republičkog fonda za razvoj i dobio 1,2 miliona dinara za kupovinu i osposobljavanje vozila. On je i vlasnik i jedini stalno zaposleni radnik „Hendikeba”, a pomažu mu dvojica volontera. Kaže da je na početku morao da angažuje i sopstvena sredstva, ali kredit je, ipak, bio presudan u finansiranju.

– Mi smo prvi započeli ovako nešto, a najteže je biti prvi u nečemu. Ipak, postepeno se uhodavamo. Ideju da se bavim ovim poslom dobio sam radeći prethodno šest godina u Kliničkom centru Vojvodine. Nagledao sam se pacijenata koji su na prevoz sanitetskim vozilom čekali i po četiri-pet časova dok se zimi smrzavaju, a leti pate zbog vrućina – kaže za „Politiku” Miroslav Bolorin.

Naš sagovornik, i pored niza problema, za sada je zadovoljan poslom kojim se bavi. Možda i zato što, kako kaže, ovaj poduhvat nije počeo da bi za kratko vreme obezbedio sebi veliki profit, već da bi se u dužem periodu posvetio „biznisu sa humanim licem” i pomogao ljudima na koje često svi zaborave.

Na pitanje da li mu to obezbeđuje egzistenciju, Bolorin kaže: „Zarada je dovoljna da podmiri najosnovnije potrebe, a s obzirom da veći deo dana radim, nemam ni vremena da razmišljam o nekim posebnim prilikama za trošenje para”.

 „Hendikeb” od početka radi sa dva vozila. Manji auto služi za gradske i pojedinačne vožnje uz jednog pratioca, a veći je prilagođen za tri ili četiri osobe u kolicima sa pratiocima. Moguće su i drugačije kombinacije, zavisno od potrebe. Recimo, više puta do sada firma je angažovana za putovanja u inostranstvo.

S obzirom na specifičnu i kod nas vrlo retku delatnost kojom se bavi, zanimljivo je čuti kakve ga prepreke sputavaju u ovom zahtevnom poslu.

– Dva problema su najizraženija – kaže Bolorin. – Najpre, mnogi kojima je potrebna ovakva pomoć ne znaju ni da postojimo, a kamoli kako da ostvarimo kontakt. Mi smo izuzetno zahvalni medijima koji pišu ili govore o našoj misiji.

Drugi problem s kojim se firma suočava je sistemskog karaktera. Država, recimo, ima isti poreski tretman prema ovoj delatnosti kao i prema nekome ko ima butik sa najskupljom robom.

– Prošlog meseca smo, recimo, registrovali veće vozilo, a samo taksu su nam naplatili 41.000 dinara. Nema nikakvih olakšica. I putarinu i parkiranje plaćamo kao i svi ostali – kaže vlasnik „Hendikeba”.

I pored toga, on nije obeshrabren. Ove godine će ponovo konkurisati kod Fonda za razvoj kako bi kupio još jedno vozilo, prilagođeno najtežim bolesnicima koji i u vožnji moraju da leže.