Бизнис са системским проблемом

Нови Сад – Од пре годину дана грађани са посебним потребама у Новом Саду и приградским местима имају могућност да користе превоз специјалним возилима. Кад год им је неопходно, могу рачунати на помоћ „Хендикеба” („Handycab”), фирме од драгоценог значаја коју је отворио Мирослав Болорин који живи у Петроварадину.

Болорин је својевремено конкурисао за старт-ап кредит код Републичког фонда за развој и добио 1,2 милиона динара за куповину и оспособљавање возила. Он је и власник и једини стално запослени радник „Хендикеба”, а помажу му двојица волонтера. Каже да је на почетку морао да ангажује и сопствена средства, али кредит је, ипак, био пресудан у финансирању.

– Ми смо први започели овако нешто, а најтеже је бити први у нечему. Ипак, постепено се уходавамо. Идеју да се бавим овим послом добио сам радећи претходно шест година у Клиничком центру Војводине. Нагледао сам се пацијената који су на превоз санитетским возилом чекали и по четири-пет часова док се зими смрзавају, а лети пате због врућина – каже за „Политику” Мирослав Болорин.

Наш саговорник, и поред низа проблема, за сада је задовољан послом којим се бави. Можда и зато што, како каже, овај подухват није почео да би за кратко време обезбедио себи велики профит, већ да би се у дужем периоду посветио „бизнису са хуманим лицем” и помогао људима на које често сви забораве.

На питање да ли му то обезбеђује егзистенцију, Болорин каже: „Зарада је довољна да подмири најосновније потребе, а с обзиром да већи део дана радим, немам ни времена да размишљам о неким посебним приликама за трошење пара”.

 „Хендикеб” од почетка ради са два возила. Мањи ауто служи за градске и појединачне вожње уз једног пратиоца, а већи је прилагођен за три или четири особе у колицима са пратиоцима. Могуће су и другачије комбинације, зависно од потребе. Рецимо, више пута до сада фирма је ангажована за путовања у иностранство.

С обзиром на специфичну и код нас врло ретку делатност којом се бави, занимљиво је чути какве га препреке спутавају у овом захтевном послу.

– Два проблема су најизраженија – каже Болорин. – Најпре, многи којима је потребна оваква помоћ не знају ни да постојимо, а камоли како да остваримо контакт. Ми смо изузетно захвални медијима који пишу или говоре о нашој мисији.

Други проблем с којим се фирма суочава је системског карактера. Држава, рецимо, има исти порески третман према овој делатности као и према некоме ко има бутик са најскупљом робом.

– Прошлог месеца смо, рецимо, регистровали веће возило, а само таксу су нам наплатили 41.000 динара. Нема никаквих олакшица. И путарину и паркирање плаћамо као и сви остали – каже власник „Хендикеба”.

И поред тога, он није обесхрабрен. Ове године ће поново конкурисати код Фонда за развој како би купио још једно возило, прилагођено најтежим болесницима који и у вожњи морају да леже.