Amerika je kriva za „propast sveta”

Sve sportske ekipe se i u zimskom periodu pojačavaju, pa je to učinio i prvi „trener” Vlade Srbije. Na predlog premijera Mirka Cvetkovića ovaj „tim” je jači za Ekonomski savet. U prvoj „petorci” je i naš sagovornik, dr Jurij Bajec, koji je već dvadeset godina redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Njemu ova „igra” nije nova. U poziciji savetnika je bio i devedesetih, u timu koji je definisao čuveni antiinflacioni program pod rukovodstvom profesora Dragoslava Avramovića, a koji je, sem u Narodnoj banci, trebalo sprovoditi i u Vladi koju je vodio Mirko Marjanović. Zatim je, posle 2000. radio na nizu strategija privrednog razvoja Srbije… Partijski je bio veoma angažovan u Savezu komunista Srbije na ekonomskim pitanjima, a posle toga se potpuno predao ekonomiji, porodici, sportu i ličnom životu.

Gde su Vaši koreni?

U Sloveniji. I moj otac Milan i majka Darija su Slovenci, a ja sam 1946. godine rođen u Brežicama. A s druge strane sam Beograđanin. Moj deda Franja Bajec je došao u Beograd još 1928. Bio je visoki inspektor na državnim železnicama. Imao je četvoro dece: Milana, Dušana, Radeta i Branku. Moj otac je bio novinar, prvo dopisnik „Borbe” iz inostranstva, a zatim poznati komentator društveno-ekonomskih zbivanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Promenio sam više škola i učio na raznim jezicima. Potom sam završio Klasičnu gimnaziju u Beogradu gde sam, uz već stečeno znanje srpskog, slovenačkog, engleskog i nemačkog jezika „progovorio” još latinski i starogrčki.

Ko su Vam najbliži članovi porodice?

Moja supruga Nada je profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Imamo dvojicu sinova: Jana (32), grafičkog dizajnera koji živi u Montrealu, i Marka (30), ekonomistu, koji trenutno živi i radi u Cirihu. Imam rođenog brata Darka, koji je pravnik u Ljubljani, a u Beogradu, po ocu, brata Dušana, ekonomistu, koji radi u Komisiji za hartije od vrednosti, i sestru Anu, koja je građevinski inženjer. Imam i trojicu braće i sestru od stričeva: Đorđa, hirurga, direktora Kliničkog centra Srbije, Branku koja se bavi trgovinom, a u Ljubljani Janeza, mikrohirurga, koji ima svoju kliniku, i Jurija, arhitektu.

Da li volite sport?

U sportu sam otkako znam za sebe. U dva sporta sam bio vrlo aktivan. Pre svega kao košarkaš u mladom sastavu OKK Beograda. U to vreme ovaj je tim bio prvak Jugoslavije. Tada smo, u toku treninga, igrali i protiv našeg prvog sastava u kome su bili Korać, Gordić, Nikolić, Erkić... A posle toga sam jedno vreme ozbiljno trenirao plivanje i u jednom trenutku dogurao sam do člana prvog tima Partizana!

A sad?

Ne predajem se. Dva puta nedeljno, već trideset godina, vrlo aktivno igram fudbal. Svake subote smo na otvorenom terenu u Košutnjaku. I to po svakom vremenu... Posle toga obavezno „odigramo” i treće poluvreme uz pivo i sve priče o tome ko je bio bolji. Još jedanput nedeljno igram fudbal u balonu, sa mlađim kolegama sa fakulteta. Uz sve ovo imamo splav na Adi Ciganliji, pa i tu ima dosta aktivnosti. Čak i zimi, a o letu i da ne pričam...

Šta volite sem sporta?

Volim da čitam. Ali, nažalost, imam vrlo malo vremena za to. Uz krevet imam brdo knjiga, ali se često vraćam na one koje sam više puta pročitao: Krleži, Andriću, Crnjanskom, Kišu. Evo, Kišov „Čas anatomije” je za mene uputstvo kako se moramo kritički obračunati sa onima koji ne misle kao mi, a to je i primer lične hrabrosti pisca. Volim i pozorište...

Vi ste profesor, šta mislite o mladima?

Mislim da, ponekad, potcenjujemo mlade. Tvrdim da su to uglavnom veoma odgovorni i zreli ljudi. Njih i te kako interesuje šta se dešava u Srbiji i kakvu budućnost mogu očekivati. Posebno sam im od koristi kad udžbeničko znanje povežem sa realnim životom. Ipak, svake godine čujem isto pitanje: „Ako se zna šta bi trebalo uraditi, zašto se to onda ne uradi”. Da, zaista, zašto...

Koja je kod nas veza između ekonomske struke i politike?

Ekonomske ideje, argumenti i saveti imaju svoju težinu, ali sve to kasnije prolazi i kroz politički filter. Mnogo toga se tada deformiše i to je razočarenje za ekonomiste.

Kako planirate lični budžet?

Supruga i ja nemamo mnogo ličnih zahteva. Imamo pristojne profesorske plate, povremeno radim na raznim projektima na fakultetu i Ekonomskom institutu, a trenutno, kao savetnik premijera, primam nadoknadu... Sinovi su nam u inostranstvu. Oni se uz rad i dalje usavršavaju.

Koliko će trajati ova ekonomska oluja?

Iskreno rečeno ne verujem da bilo ko u svetu može da govori o preciznoj prognozi ekonomskih događanja ove i sledeće godine. Zato nikome ne bih savetovao da u ovom periodu olako troši novac koji je stekao u prethodnim godinama. To je moje mišljenje. Ipak, znam da ima više onih koji, sem za svakodnevni život, i nemaju šta da štede.

Ko je izazvao ovu ekonomsku propast?

Pre svega Amerika iz dva-tri razloga. Najvažniji je pohlepa koju je sistem pothranjivao, umesto da je strogo kontroliše. To je sistem koji se zasnivao na mogućnosti da mnogi američki građani, putem olakog zaduživanja, žive iznad svojih mogućnosti. I kad se dogodilo da ljudi ne mogu da vraćaju kredite za kuće, stanove i još mnogo toga, banke su, da bi naplatile kredite, počele dužnicima da oduzimaju imovinu. A kad je ova imovina grunula na tržište, cena nekretnina je pala do bescenja. I banke nisu mogle da se naplate!

Ali zašto je „pukao” svet?

Zato što američke banke nisu zaloge za ove kredite držale samo kod sebe već su ove sumnjive finansijske pakete slale po celom svetu uz, navodne, garancije da je reč o sigurnom poslu. I kad se taj sistem urušio u Americi došlo je do domino efekta u svetskim razmerama. Na berzama su svi hteli da prodaju, a niko da kupi. I balon je pukao. Na tržištima je došlo do gubitaka koji se mere u trilionima dolara. Glavni problem je što se kriza brzo preliva u realni sektor gde se radi, proizvodi, izvozi... Neki od ovih događaja me podsećaju na principe na kojima je kod nas, početkom devedesetih, poslovala „Dafiment banka”.

A gde ste Vi bili u to vreme?

Nisam tada bio na političkoj sceni već, javno, preko medija pokušao da objasnim ljudima da takav sistem može da opstane samo dok je ulaganje novca veće od isplate. U suprotnom sistem propada. „Dafiment banka” je živela do 1993. godine, a tada je, usled sankcija i pogrešne politike, došlo je do neviđene inflacije. Krajem te godine sam radio na Avramovićevom antiinflacionom programu, koji je počeo da funkcioniše u januaru 1994.

Od čega strahujete?

Eto, u godinama sam kad malo više razmišljam o svom zdravlju i, naravno, o zdravlju svih u porodici. I strahujem još da li će moji sinovi uspeti da nađu ravnotežu između posla i privatnog života. Bojim se da ih posao, u ovim vremenima, potpuno ne uzme pod svoje.

Koju svoju osobinu volite?

Dobronamernost. Mislim da spadam u ljude koji se ne osećaju srećnim kad oko sebe vide da mnogima nije dobro. Dobrovoljni sam član Upravnog odbora zadužbine Nikole Spasića i Rotari kluba Zemun. Mnogo mi znači, i vrlo se radujem, kada sa ono malo novca kojim raspolažemo možemo da pomažemo onima kojima je najteže, kad možemo da kupimo neku skromnu opremu za bolnice ili nagrađujemo najbolje studente...

Šta Vas nervira kod drugih ljudi?

Strašno me ljuti pohlepa, želja za ličnom koristi, udvarački mentalitet...

Kad ste bili najsrećniji?

Bio sam neopisivo srećan kad mi se rodio prvi sin. To, naravno, ne znači da sam bio manje srećan kad mi se rodio i drugi. Ali, taj prvi osećaj da je na svet došlo biće koje je deo i vas je, tvrdim, neponovljiv.

Koje osobine cenite kod muškaraca...

Otvorenost, poštenje, kao i poverenje, odnos koga sve manje ima. Kod muškarca cenim i ličnu hrabrost. Stav da se kaže prava stvar u pravo vreme u svim situacijama. I, podrazumeva se, fizičku hrabrost kad je to potrebno.

... a koje kod žena?

Pamet, poverenje i, u svakom slučaju, šarm. Ženu, naravno, uvek posmatram kao ženu. Ali, s druge strane, posmatram je i kao apsolutno ravnopravnog partnera u svim službenim i privatnim odnosima. Tako se i ponašam.

Šta je Vama na ženi najzavodljivije?

Volim ako kroz njen fizički lik, u njenoj pojavi, vidim, ili bar mogu da naslutim, njenu pravu ličnost. To mi je jako važno.

Koji je Vaš životni stav?

Nije dovoljno u nešto samo verovati, već na tome, bez zadrške, i raditi.