Америка је крива за „пропаст света”

Све спортске екипе се и у зимском периоду појачавају, па је то учинио и први „тренер” Владе Србије. На предлог премијера Мирка Цветковића овај „тим” је јачи за Економски савет. У првој „петорци” је и наш саговорник, др Јуриј Бајец, који је већ двадесет година редовни професор Економскоg факултетa у Београду.

Њeму ова „игра” није нова. У позицији саветника је био и деведесетих, у тиму који је дефинисао чувени антиинфлациони програм под руководством професора Драгослава Аврамовића, а који је, сем у Народној банци, требало спроводити и у Влади коју је водио Мирко Марјановић. Затим је, после 2000. радио на низу стратегија привредног развоја Србије… Партијски је био веома ангажован у Савезу комуниста Србије на економским питањима, а после тога се потпуно предао економији, породици, спорту и личном животу.

Где су Ваши корени?

У Словенији. И мој отац Милан и мајка Дарија су Словенци, а ја сам 1946. године рођен у Брежицама. А с друге стране сам Београђанин. Мој деда Фрања Бајец је дошао у Београд још 1928. Био је високи инспектор на државним железницама. Имао је четворо деце: Милана, Душана, Радета и Бранку. Мој отац је био новинар, прво дописник „Борбе” из иностранства, а затим познати коментатор друштвено-економских збивања у тадашњој Југославији. Променио сам више школа и учио на разним језицима. Потом сам завршио Класичну гимназију у Београду где сам, уз већ стечено знање српског, словеначког, енглеског и немачког језика „проговорио” још латински и старогрчки.

Ко су Вам најближи чланови породице?

Моја супруга Нада је професор на Архитектонском факултету у Београду. Имамо двојицу синова: Јана (32), графичког дизајнера који живи у Монтреалу, и Марка (30), економисту, који тренутно живи и ради у Цириху. Имам рођеног брата Дарка, који је правник у Љубљани, а у Београду, по оцу, брата Душана, економисту, који ради у Комисији за хартије од вредности, и сестру Ану, која је грађевински инжењер. Имам и тројицу браће и сестру од стричева: Ђорђа, хирурга, директора Клиничког центра Србије, Бранку која се бави трговином, а у Љубљани Јанеза, микрохирурга, који има своју клинику, и Јурија, архитекту.

Да ли волите спорт?

У спорту сам откако знам за себе. У два спорта сам био врло активан. Пре свега као кошаркаш у младом саставу ОКК Београда. У то време овај је тим био првак Југославије. Тада смо, у току тренинга, играли и против нашег првог састава у коме су били Кораћ, Гордић, Николић, Еркић... А после тога сам једно време озбиљно тренирао пливање и у једном тренутку догурао сам до члана првог тима Партизана!

А сад?

Не предајем се. Два пута недељно, већ тридесет година, врло активно играм фудбал. Сваке суботе смо на отвореном терену у Кошутњаку. И то по сваком времену... После тога обавезно „одиграмо” и треће полувреме уз пиво и све приче о томе ко је био бољи. Још једанпут недељно играм фудбал у балону, са млађим колегама са факултета. Уз све ово имамо сплав на Ади Циганлији, па и ту има доста активности. Чак и зими, а о лету и да не причам...

Шта волите сем спорта?

Волим да читам. Али, нажалост, имам врло мало времена за то. Уз кревет имам брдо књига, али се често враћам на оне које сам више пута прочитао: Крлежи, Андрићу, Црњанском, Кишу. Ево, Кишов „Час анатомије” је за мене упутство како се морамо критички обрачунати са онима који не мисле као ми, а то је и пример личне храбрости писца. Волим и позориште...

Ви сте професор, шта мислите о младима?

Мислим да, понекад, потцењујемо младе. Тврдим да су то углавном веома одговорни и зрели људи. Њих и те како интересује шта се дешава у Србији и какву будућност могу очекивати. Посебно сам им од користи кад уџбеничко знање повежем са реалним животом. Ипак, сваке године чујем исто питање: „Ако се зна шта би требало урадити, зашто се то онда не уради”. Да, заиста, зашто...

Која је код нас веза између економске струке и политике?

Економске идеје, аргументи и савети имају своју тежину, али све то касније пролази и кроз политички филтер. Много тога се тада деформише и то је разочарење за економисте.

Како планирате лични буџет?

Супруга и ја немамо много личних захтева. Имамо пристојне професорске плате, повремено радим на разним пројектима на факултету и Економском институту, а тренутно, као саветник премијера, примам надокнаду... Синови су нам у иностранству. Они се уз рад и даље усавршавају.

Колико ће трајати ова економска олуја?

Искрено речено не верујем да било ко у свету може да говори о прецизној прогнози економских догађања ове и следеће године. Зато никоме не бих саветовао да у овом периоду олако троши новац који је стекао у претходним годинама. То је моје мишљење. Ипак, знам да има више оних који, сем за свакодневни живот, и немају шта да штеде.

Ко је изазвао ову економску пропаст?

Пре свега Америка из два-три разлога. Најважнији је похлепа коју је систем потхрањивао, уместо да је строго контролише. То је систем који се заснивао на могућности да многи амерички грађани, путем олаког задуживања, живе изнад својих могућности. И кад се догодило да људи не могу да враћају кредите за куће, станове и још много тога, банке су, да би наплатиле кредите, почеле дужницима да одузимају имовину. А кад је ова имовина грунула на тржиште, цена некретнина је пала до бесцења. И банке нису могле да се наплате!

Али зашто је „пукао” свет?

Зато што америчке банке нису залоге за ове кредите држале само код себе већ су ове сумњиве финансијске пакете слале по целом свету уз, наводне, гаранције да је реч о сигурном послу. И кад се тај систем урушио у Америци дошло је до домино ефекта у светским размерама. На берзама су сви хтели да продају, а нико да купи. И балон је пукао. На тржиштима је дошло до губитака који се мере у трилионима долара. Главни проблем је што се криза брзо прелива у реални сектор где се ради, производи, извози... Неки од ових догађаја ме подсећају на принципе на којима је код нас, почетком деведесетих, пословала „Дафимент банка”.

А где сте Ви били у то време?

Нисам тада био на политичкој сцени већ, јавно, преко медија покушао да објасним људима да такав систем може да опстане само док је улагање новца веће од исплате. У супротном систем пропада. „Дафимент банка” је живела до 1993. године, а тада је, услед санкција и погрешне политике, дошло је до невиђене инфлације. Крајем те године сам радио на Аврамовићевом антиинфлационом програму, који је почео да функционише у јануару 1994.

Од чега страхујете?

Ето, у годинама сам кад мало више размишљам о свом здрављу и, наравно, о здрављу свих у породици. И страхујем још да ли ће моји синови успети да нађу равнотежу између посла и приватног живота. Бојим се да их посао, у овим временима, потпуно не узме под своје.

Коју своју особину волите?

Добронамерност. Мислим да спадам у људе који се не осећају срећним кад око себе виде да многима није добро. Добровољни сам члан Управног одбора задужбине Николе Спасића и Ротари клуба Земун. Много ми значи, и врло се радујем, када са оно мало новца којим располажемо можемо да помажемо онима којима је најтеже, кад можемо да купимо неку скромну опрему за болнице или награђујемо најбоље студенте...

Шта Вас нервира код других људи?

Страшно ме љути похлепа, жеља за личном користи, удварачки менталитет...

Кад сте били најсрећнији?

Био сам неописиво срећан кад ми се родио први син. То, наравно, не значи да сам био мање срећан кад ми се родио и други. Али, тај први осећај да је на свет дошло биће које је део и вас је, тврдим, непоновљив.

Које особине цените код мушкараца...

Отвореност, поштење, као и поверење, однос кога све мање има. Код мушкарца ценим и личну храброст. Став да се каже права ствар у право време у свим ситуацијама. И, подразумева се, физичку храброст кад је то потребно.

... а које код жена?

Памет, поверење и, у сваком случају, шарм. Жену, наравно, увек посматрам као жену. Али, с друге стране, посматрам је и као апсолутно равноправног партнера у свим службеним и приватним односима. Тако се и понашам.

Шта је Вама на жени најзаводљивије?

Волим ако кроз њен физички лик, у њеној појави, видим, или бар могу да наслутим, њену праву личност. То ми је јако важно.

Који је Ваш животни став?

Није довољно у нешто само веровати, већ на томе, без задршке, и радити.