Država snažan oslonac utamničenim Srbima

Kosovska Mitrovica – Jedan od najpodmuklijih vidova zastrašivanja Srba i etnički motivisanih obračuna sa našim narodom, kojim se Priština koristi i nakon što je režim Albina Kurtija morao da odustane od prvobitnog načina primene „zakona o strancima” i administrativnog progona od 15. marta, jesu arbitrarna hapšenja i nastavak spornih sudskih procesa i presuda. Zbog svega toga će, na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, svim osobama protiv kojih se vode krivični postupci za navodno počinjene zločine tokom oružanih sukoba 1998. i 1999. godine na Kosovu i Metohiji, kao i u drugim slučajevima koji se smatraju politički motivisanim, a nalaze se u zatvorima i sudskim pritvorima privremenih institucija Prištine, biti dodeljena jednokratna novčana pomoć u iznosu od 300.000 dinara.

Isplata će, najavljeno je, biti realizovana u najkraćem roku, a ovo je druga godina zaredom kako će biti dodeljena, uz plan da ovo postane redovna aktivnost, svake godine. Koliko je takav korak opravdan i neophodan, potvrđuje upravo činjenica kroz kakve sudske postupke, zasnovane isključivo na nacionalnoj osnovi, prolaze ljudi za koje monoetnički, albanski sudovi odluče da ih treba goniti. Uprkos tome što ni advokati koji brane utamničene nemaju tačan broj osoba koje su u kazamatima pod kontrolom Prištine. Prema nezvaničnim podacima, oko stotinu Srba je iza rešetaka, od kojih najviše zbog navodno teških krivičnih dela.

Specijalno tužilaštvo prištinskih institucija ih tereti za navodni ratni zločin protiv civilnog stanovništva počinjen tokom 1998. i 1999. godine, a osnovni sud, u odeljenju za teška krivična dela, po mišljenju upućenih pravnika, reže kazne kako bi se dodvorio albanskom javnom mnjenju, ali i pod uticajem prikupljanja dnevnopolitičkih poena. Ni žalbe tzv. kosovskom apelacionom sudu ne donose boljitak za utamničene, jer se uglavnom drastične kazne od deset pa naviše godina ili smanje za godinu ili dve, ili se potvrde. Ili se pak suđenje ponovo vraća na početak, gde iste sudije u osnovnom sudu određuju visinu kazne po nahođenju. Ni u vrhovnom sudu nema pravde za utamničene, a retko koji slučaj stigne do prištinskog ustavnog suda.

Baš zbog svega ovoga jednokratna pomoć države Srbije značiće mnogo, ne samo zatvorenim Srbima, od kojih je većina u zatvoru visokog rizika u selu Grdovac kod Podujeva, već i porodicama, budući da mnoge, dok su njihovi najbliži iza rešetaka, jedva sastavljaju kraj s krajem. Ako se zna da je u Grdovcu i najviše Srba koji su kao interno raseljena lica, do trenutka hapšenja prilikom ulaska na Kosmet, živeli u centralnoj Srbiji, onda je računica više nego jasna. Treba izdvojiti za put, nešto od odeće odneti u zatvor, platiti lekove koje zatvorski čuvari isključivo primaju sa „kosovskom” akciznom markicom...

Ovakav vid novčane pomoći predstavlja i jedinstvenu simboličnu poruku pritvorenicima – onima koji su već osuđeni, onima protiv kojih se vodi sudski postupak, ili onima čiji je postupak u istražnoj fazi, jer znaju da država Srbija misli na njih i da je spremna da pomogne na svaki način koji joj je dostupan. Poznato je i da svu pravnu pomoć, odnosno advokate koji zastupaju utamničene plaća opet država Srbija. Nevolja je jer mnogi od Srba nisu bili u državnoj službi, pa im samim tim nikakva primanja nisu dostupna. Kako za njih, tako i za njihove porodice.

Ono što je evidentno u slučajevima koji se odnose na krivično delo – ratni zločin protiv civilnog stanovništva, jeste da su i uhapšeni oni Srbi koji su dolazili da traže povraćaj imovine, koji su važili za domaćine ne samo u svom mestu nego i na celom Kosovu i Metohiji. Kao i oni koji su se vratili na pradedovska ognjišta, ali i oni koji su važili za uticajnije među srpskim narodom u svom rodnom kraju. Pojedini Albanci su se setili da posle 20 i više godina upere prst u svog komšiju Srbina.

Na naše pitanje ima li pravde za Srbe, advokat Jelena Krivokapić za „Politiku” kaže da „posle mnogo iskustva u pravosuđu i tužilaštvu i mnogo godina provedenih u advokaturi, branioci u krivičnim predmetima pred kosovskim sudovima, suočeni su sa stvarima koje ne poznaje pravna teorija”. „Suočeni smo sa nečim što je potpuno suprotno zakonima i međunarodnim aktima i standardima. Pretpostavljate da se radi o učestalim slučajevima hapšenja pripadnika srpskog naroda zbog navodno osnovane sumnje da su učinili najteža krivična dela, odnosno ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu. Trenutno se većina njih nalaze u zatvoru visoke sigurnosti u Podujevu kao osumnjičeni, kao okrivljeni i kao osuđenici”, kaže Krivokapićeva.

Zato je jedno od ključnih pitanja i „šta je karakteristika kosovskog pravosuđa u ovom trenutku”, a naša sagovornica ističe da je „karakteristično da se posle 25 ili 26 godina od događaja na teritoriji Kosova i Metohije, tek sada podnose krivične prijave protiv pripadnika srpskog naroda za navodni ratni zločin”. „Za tih 25 ili 26 godina, ti sada osumnjičeni ili okrivljeni Srbi živeli su bez ikakvih problema u svojim kućama, u istim selima i mestima gde su i tada živeli pored svojih komšija Albanaca, gde su se i međusobno pomagali, družili. Odjednom se neko posle toliko godina navodno setio da je taj do sada dobar komšija učestvovao u grupama koje su činile zločine prema civilnom stanovništvu”, kaže advokatica.

Dodaje i da „kao ljudi iz struke, mi branioci okrivljenih smo u situaciji da se pravom borimo protiv politike, protiv uzurpatora srpske imovine, koji podnošenjem krivične prijave protiv pravog vlasnika omogućavaju sebi da u parničnom postupku postanu i knjižni vlasnici uzurpirane imovine”. „Oni postanu knjižni vlasnici putem održaja, odnosno korišćenja tuđeg zemljišta 20 godina i duže, navodno kao savesni držaoci zemljišta”, navodi Krivokapićeva, koja je bila jedan od pravnih zastupnika Slađana Trajkovića iz Kosovske Mitrovice, osuđenog za navodni ratni zločin protiv civilnog stanovništva.

Inače, Jelena Krivokapić sada je u predmetu jednog od petorice Srba iz Suvog Grla koji su brutalno uhapšeni 1. marta ove godine, a četvorica su danas u zatvoru visokog rizika u Podujevu. Na naše pitanje da li sve to znači da Srbin čije je imanje bespravno korišćeno od strane Albanca, posle 20 godina uspe da navodno uz advokata i na sudu „dokaže” da je imanje, odnosno bespravno korišćena zemlja njegova, potvrdno odgovara. Takođe, potvrđuje da je upoznata sa slučajevima da se Albanac posle dve decenije na sudu poziva da „su mu papiri o vlasništvu izgoreli, a zemlju je kupio od dede ili oca sadašnjeg srpskog vlasnika”.

Među najnovijim primerima hapšenja Srbina koji je došao da na sudu u Prištini potvrdi da mu je imovina uzurpirana jeste i slučaj Zorana Stankovića, interno raseljenog lica, rodom iz sela Matičane kod Prištine, koga je tzv. kosovska policija presrela 23. marta na administrativnom prelazu Merdare. Ono što je inače karakteristično za prištinsko pravosuđe jeste da je na dan hapšenja Stankovića protiv njega pokrenuta istraga. Na teret mu je stavljen navodni ratni zločin protiv civilnog stanovništva, a odmah po određivanju sudskog pritvora je odveden u kazamat u Podujevu. Prijavu protiv njega je podneo Albanac koji je neovlašćeni korisnik njegove imovine.

Advokatica Krivokapić nije u ovom predmetu, ali naglašava da je karakteristično da sud po automatizmu prihvata zahtev tužioca za određivanje pritvora licu koje ima srpsko državljanstvo, uz opravdanje da postoji bojazan od bekstva. Odnosno da ukoliko lice bude pušteno da se brani sa slobode ili mu bude određen kućni pritvor, može da pobegne u centralnu Srbiju, pa će biti nedostupan kosovskim vlastima.

„Mi, branioci stalno ističemo da se u kosovskom ustavu dvojno državljanstvo prikazuje kao privilegija, a da je u slučaju Srba koji su osumnjičeni ili okrivljeni za neko krivično delo to otežavajuća okolnost zbog koje se određuje pritvor. Čak smo navodili i to da ne znamo za primer da je Albanac sa Kosova koji ima i kosovsko i albansko državljanstvo zadržan u pritvoru iz ovog razloga. Međutim, i posle žalbi, obrazloženje nižih sudova prihvata i apelacioni sud koji ponavlja ovo što je rečeno u prvostepenim odlukama. Naglasila bih i to, da je karakteristično da sud po automatizmu, ukoliko je podignuta optužnica, obavezno donosi osuđujuću presudu i izriče višegodišnje kazne zatvora”, navodi Krivokapićeva.

Da su Srbi proglašeni krivim, iako na svojim pradedovskim ognjištima žive vekovima, potvrđuje i slučaj petorice žitelja Suvog Grla. Oni su, po rečima Krivokapićeve, „sa susedima živeli i u vreme ratnih dešavanja”, porodični su ljudi sa četvoro i više dece. I njih posle toliko godina komšije Albanci optužuju za navodni ratni zločin. „Mi advokati smo sasvim slučajno iz albanskih novina u Prištini saznali da petorica Srba nisu krivi za dela za koja ih sumnjiče. U tim novinama, gde je vest ubrzo povučena, stoji ’da se zna ko je to uradio’”, navodi Krivokapićeva, dodajući da je posle brutalnog hapšenja Nebojše Tomaševića, Siniše Tomaševića, Predraga Tomaševića, Gorana Tomaševića i Ratka Kragovića, Albanac, koji je godinama u zakup uzimao zemlju od jednog od Tomaševića, rekao da je „više neće uzimati u zakup”.

Sudijama osnovnog suda odeljenja za teška krivična dela krivi su i Zoran Kostić, ugledni privrednik iz Prilužja koji je pre par dana osuđen na 15 godina za navodni ratni zločin, ali i Dragan Milović, raseljeno lice iz Prištine koji je osuđen na sedam godina zatvora. Prvostepenu presudu su advokati ocenili kao katastrofalnu, uz najavu žalbe. Kostić je 2023. godine na prevaru uhapšen u svom dvorištu, pošto su ga radnici kosovske elektroprivrede pozvali da navodno sa njima pogleda strujomer koji je na zidu. Slobode su ga lišile jake snage specijalnih jedinica policije. U istom danu uhapšen je i Milović, a sa njima i Ilija Elezović, u Kosovskoj Mitrovici. Posle par meseci provedenih u Podujevu, teško bolestan, Elezović je pušten da se brani iz kućnog pritvora, ali je ubrzo preminuo.

U kazamatu u Podujevu je i Srđan Lazović, žandarm sa poslom u Kraljevu, koji je svakog dana putovao iz rodnog Leposavića pre nego što ga je prištinski sud osudio na 12 i po godina zbog navodnog ratnog zločina. Iako su svi dokazi potvrđivali da na slici koju je predočio sud nije Lazović, a branioci Lazovića angažovali inostrane eksperte koji su potvrdili da on nije ta osoba, to sud nije uvažio. Optužen je za navodni ratni zločin na teritoriji opštine Đakovica, iako se utvrdilo da on u to vreme nije bio tamo.

Iza rešetaka su i Duško Arsić iz Matičana, koji je i u prvostepenom i drugostepenom postupku osuđen na 13 godina, a došao je da povrati svoju imovinu, Dragiša Milenković iz Kišnice, kojem je kazna sa sedam smanjena na pet i po godina, Miloš Plesković iz Prizrena, a njemu je kazna sa 15 smanjena na deset godina. Živojin Nešić iz Kosovske Mitrovice juna 2025. godine osuđen je na 15 godina, a onda mu je nakon žalbe kazna preinačena na 13 godina zatvora.

U podujevskom zatvoru je i Siniša Spasić, radnik EPS-a koji je uhapšen prošle godine na Merdaru. Već tri godine pravdu pred jednonacionalnim albanskim sudskim većem čekaju Momir Pantić, nekadašnji načelnik policijske stanice u Istoku, interno raseljeno lice koji je više od 20 godina dolazio u Istok tražeći da mu se vrati uzurpirana imovina. Uhapšen je na Merdaru, a samo dan kasnije, 5. avgusta, u rodnom selu Ljubožda kod Istoka to se desilo i Žarku Zariću. On je lišavan slobode i 2020. godine, ali se ispostavilo da nije kriv, što očito nije bilo dovoljno Prištini da ga ponovo ne samo hapsi već i tri godine drži u zatvoru. Pravdu čekaju još četvorica Srba iz Kosovskog Pomoravlja.

U zatvoru su i trojica Srba osumnjičena za događaje u Banjskoj u septembru 2023. godine. Dušan Maksimović, Vladimir Tolić i Blagoje Spasojević su dve i po godine u Grdovcu, dok se na spisku specijalnog tužilaštva u Prištini za ovaj slučaj u opštini Zvečan, kada su poginula trojica Srba i jedan Albanac, nalazi još 45 Srba sa severa Kosova i Metohije. Kako će tas na jednonacionalnoj sudskoj vagi presuditi, pitaju se i Boban Tonić, nekadašnji čuvar zatvora u Prištini i Lipljanu, kao i Nadica Čepkenović, bivša čuvarka zatvora, koji su uhapšeni 2025. godine.

Po brutalnosti i cilju da zastraši Srbe ostaće upamćeno nasilno hapšenje Miluna Milenkovića Luneta, sportskog radnika iz Kosovske Mitrovice, čija je krv posle prekomerne upotrebe sile specijalaca danima bila na ulicama severnog dela grada, a koji je osuđen na pet godina zatvora. Teško je prepričati i slučaj Dušana Obrenovića iz Kosovske Mitrovice, koji je, po sopstvenom priznanju, „brutalno pretučen jer je primio pravoslavnu veru”, a koji je posle skoro osam meseci uspeo da se domogne slobode. I njegova krv je danima bila na ulicama Zvečana, nakon što je faktički otet i krvnički tučen od strane specijalne jedinice Rosu, maja 2023. godine u popodnevnim satima.

Optužnice bez opisa krivičnih radnji i objašnjenja o svedocima

Jelena Krivokapić naglašava da optužnice prištinskog suda „imaju toliko mana, toliko su loše sročene, da nemaju opisa radnji koje su se desile i u kojima su navodno učestvovali Srbi”. „Uglavnom se navode imena svedoka u zbiru, a retko se ukazuje na to o čemu bi oni trebalo da svedoče”, navodi Krivokapićeva. Navodi primer Slađana Trajkovića, nekadašnjeg integrisanog pripadnika kosovske policije, interno raseljenog lica iz Vučitrna koji je sa porodicom živeo u Bošnjačkoj mahali u Kosovskoj Mitrovici. Po rečima Krivokapićeve, specijalno tužilaštvo u Prištini je teretilo Trajkovića po četiri tačke optužnice za ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu.

„Iako smo mi kao branioci uspeli da dokažemo da tri tačke optužnice ne mogu da opstanu, Slađan Trajković je osuđen samo po jednoj tački i to ’maltretiranje civilnog stanovništva’. Ne kaže se čak ni na koji način je maltretirao civilno stanovništvo i to na jednom mestu, na groblju u Vučitrnu. U optužnici se tereti za još tri mesta, što smo pobili, jer tamo nije bio. Ali za to jedno, koje Trajković nije osporavao, gde je čak on i pomogao da se njegove komšije izbave, dobio je deset godina zatvora, što je nečuveno. Nije utvrđeno šta se podrazumeva pod ’maltretiranje’. To je širok pojam! Da li je maltretiranje šamar, da li kada te opsuje... Svedoci su menjali iskaze gde su jednom navodili da ih je jednom udarao stolicom, jednom štapom, jednom pendrekom, a svaki put je po njihovom svedočenju bio različito obučen na istom događaju”, kaže advokatica Krivokapić, naglašavajući da je mnogo nekredibilnih svedoka u svim procesima.