Ukrajina očigledno postaje sve usamljenija

Ako ti je potreban prijatelj, budi i sam nekome. Ova stara poslovica kao da je čekala naše doba ne bi li pokazala svu svoju aktuelnost. Jer kada pravo jačeg postane merilo političkog delovanja, i najiskrenija prijateljstva dolaze na ispit. A upravo u takvoj atmosferi deluje danas naš svet.

Nije stoga čudno što Ukrajina postaje sve usamljenija. Odavno je postalo jasno da sva pomoć koja joj u ratu sa Rusijom stiže iz sveta ima samo jedan cilj: da bivšu sovjetsku republiku, a sada najperspektivniji deo evropskog kontinenta, učini još zavisnijom od „zapadnih saveznika” i da je, jednom za svagda, pretvori u prostor kojim će carovati – ne-Ukrajinci.

Najbolja slika ovakvog stanja mogla se videti ovih dana kada je zasedala Vrhovna rada (parlament). Sala, u kojoj je 450 poslanika trebalo da raspravlja i odlučuje o sudbini zemlje, bila je skoro prazna. Poslanici su jednostavno odbili da odlučuju strahujući, kako su preneli lokalni mediji, da njihove odluke neće biti u skladu sa onim što od njih zahteva šef države Volodimir Zelenski.

Pa ko je onda spreman da štiti interese ukrajinskog naroda i njegove države, da se suprotstavi moćnicima na vlasti? U ovom trenutku, takvih je zaista malo. Životne (ne)prilike naterale su mnoge da sopstvene interese, kao i interese grupa koje zastupaju, pretpostave opštim.

Ne čudi stoga odluka Zelenskog da rat protiv Rusije produži za još pune tri godine! Zašto baš toliko, sa kojim obrazloženjem, naoružanjem i ko će vojevati, ko ginuti, nije precizirao. Od trenutka kada je pažnja sveta (februara 2022) prikovana za ovaj deo Evrope do današnjih dana – mnogo toga se promenilo. Pre svega na štetu Ukrajine i njenog naroda. Pokrenuti su drugi ratovi, pažnja je usmerena ka novim događajima.

Ne treba ni sumnjati da je odluka Zelenskog, prevashodno, upućena evropskim saveznicima. Ili barem onima koji se kao takvi još uvek izjašnjavaju. Uvidevši da od Amerike i njenog lidera Donalda Trampa ne može mnogo da očekuje, prvi čovek ukrajinske države obraća se Evropskoj uniji. Sve u pokušaju da zadrži status koji je stekao već samom činjenicom da ratuje protiv Rusije.

Ali, kako pokazuju dešavanja, on odavno ne može da računa na iskrenu želju komšija sa kontinenta da mu priteknu u pomoć. Sada je reč tek o ogoljenoj trgovini suverenitetom i države i naroda, a sve u pokušaju da se sačuva sopstvena glava. Objektivno, drugog izlaza više i nema. A toga su svesni i saveznici i nadležni u moskovskom Kremlju.

Šta stoji iza odluke Zelenskog? Pre svega želja da se preživi. Zaboravivši na izbore (predsednički mandat mu je već uveliko istekao) prvi Ukrajinac računa da je kao šef države ipak u većoj meri zaštićen nego što bi to bio kao glumac, ako bi se ponovo posvetio svojoj primarnoj profesiji. U vremenima u kojima je moguće precizno locirati svakog pojedinca na ovoj velikoj planeti, jedino mu obzir prema svetskim moćnicima ostaje kao neki, makar i varljivi, vid zaštite.

Rat SAD i Izraela protiv Irana na najgrublji način je pokazao da je interesovanje sveta za Ukrajinu u ogromnoj meri splaslo. Uostalom, ono što se dešava na prostoru Bliskog istoka istog momenta se odslikava na meračima za točenje automobilskog goriva po Evropi i šire. Potresi u zemlji Zelenskog ni izdaleka ne izazivaju isti efekat.

No, vratimo se poslovici s početka našeg teksta. Aktuelni ukrajinski predsednik potrošio je sve kredite koji iz iste proizilaze. Štaviše, svojim ponašanjem u nepriliku je doveo mnoge evropske lidere. Uostalom, odnos prema suverenosti Mađarske i Slovačke vrlo otvoreno je pokazao njegovu spremnost da i druge povuče sa sobom u ponor. Objektivno, on u tome ima nesebičnu podršku Londona, Pariza i Brisela, ali ista, polako ali neumoljivo, svakim danom sve više jenjava.

Kako navodi ruski analitičar Andrej Trofimov: „Nije teško pogoditi zašto je prvi čovek Ukrajine izabrao baš ovaj rok. Sledeći predsednički izbori u SAD biće održani u novembru 2028. godine, ali inauguracija 49. američkog šefa države neće se održati pre januara 2029. godine.”

S druge strane, Evropski vojni zvaničnici i evrokrate, uključujući nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa i generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, više puta su tokom protekle godine zakazivali početak neprijateljstava između Rusije i Evrope za 2029. Takođe, priznali su da bi „rat mogao početi i ranije”, ali je pomenuta opomena bila sračunata, prevashodno, da podstakne evropski vojnoindustrijski kompleks i zastraši obične žitelje Starog kontinenta.

A Ukrajini, kako bude.