Украјина очигледно постаје све усамљенија

Ако ти је потребан пријатељ, буди и сам некоме. Ова стара пословица као да је чекала наше доба не би ли показала сву своју актуелност. Јер када право јачег постане мерило политичког деловања, и најискренија пријатељства долазе на испит. А управо у таквој атмосфери делује данас наш свет.

Није стога чудно што Украјина постаје све усамљенија. Одавно је постало јасно да сва помоћ која јој у рату са Русијом стиже из света има само један циљ: да бившу совјетску републику, а сада најперспективнији део европског континента, учини још зависнијом од „западних савезника” и да је, једном за свагда, претвори у простор којим ће царовати – не-Украјинци.

Најбоља слика оваквог стања могла се видети ових дана када је заседала Врховна рада (парламент). Сала, у којој је 450 посланика требало да расправља и одлучује о судбини земље, била је скоро празна. Посланици су једноставно одбили да одлучују страхујући, како су пренели локални медији, да њихове одлуке неће бити у складу са оним што од њих захтева шеф државе Володимир Зеленски.

Па ко је онда спреман да штити интересе украјинског народа и његове државе, да се супротстави моћницима на власти? У овом тренутку, таквих је заиста мало. Животне (не)прилике натерале су многе да сопствене интересе, као и интересе група које заступају, претпоставе општим.

Не чуди стога одлука Зеленског да рат против Русије продужи за још пуне три године! Зашто баш толико, са којим образложењем, наоружањем и ко ће војевати, ко гинути, није прецизирао. Од тренутка када је пажња света (фебруара 2022) прикована за овај део Европе до данашњих дана – много тога се променило. Пре свега на штету Украјине и њеног народа. Покренути су други ратови, пажња је усмерена ка новим догађајима.

Не треба ни сумњати да је одлука Зеленског, превасходно, упућена европским савезницима. Или барем онима који се као такви још увек изјашњавају. Увидевши да од Америке и њеног лидера Доналда Трампа не може много да очекује, први човек украјинске државе обраћа се Европској унији. Све у покушају да задржи статус који је стекао већ самом чињеницом да ратује против Русије.

Али, како показују дешавања, он одавно не може да рачуна на искрену жељу комшија са континента да му притекну у помоћ. Сада је реч тек о огољеној трговини суверенитетом и државе и народа, а све у покушају да се сачува сопствена глава. Објективно, другог излаза више и нема. А тога су свесни и савезници и надлежни у московском Кремљу.

Шта стоји иза одлуке Зеленског? Пре свега жеља да се преживи. Заборавивши на изборе (председнички мандат му је већ увелико истекао) први Украјинац рачуна да је као шеф државе ипак у већој мери заштићен него што би то био као глумац, ако би се поново посветио својој примарној професији. У временима у којима је могуће прецизно лоцирати сваког појединца на овој великој планети, једино му обзир према светским моћницима остаје као неки, макар и варљиви, вид заштите.

Рат САД и Израела против Ирана на најгрубљи начин је показао да је интересовање света за Украјину у огромној мери спласло. Уосталом, оно што се дешава на простору Блиског истока истог момента се одсликава на мерачима за точење аутомобилског горива по Европи и шире. Потреси у земљи Зеленског ни издалека не изазивају исти ефекат.

Но, вратимо се пословици с почетка нашег текста. Актуелни украјински председник потрошио је све кредите који из исте произилазе. Штавише, својим понашањем у неприлику је довео многе европске лидере. Уосталом, однос према суверености Мађарске и Словачке врло отворено је показао његову спремност да и друге повуче са собом у понор. Објективно, он у томе има несебичну подршку Лондона, Париза и Брисела, али иста, полако али неумољиво, сваким даном све више јењава.

Како наводи руски аналитичар Андреј Трофимов: „Није тешко погодити зашто је први човек Украјине изабрао баш овај рок. Следећи председнички избори у САД биће одржани у новембру 2028. године, али инаугурација 49. америчког шефа државе неће се одржати пре јануара 2029. године.”

С друге стране, Европски војни званичници и еврократе, укључујући немачког министра одбране Бориса Писторијуса и генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа, више пута су током протекле године заказивали почетак непријатељстава између Русије и Европе за 2029. Такође, признали су да би „рат могао почети и раније”, али је поменута опомена била срачуната, превасходно, да подстакне европски војноиндустријски комплекс и застраши обичне житеље Старог континента.

А Украјини, како буде.