Deset dana zore

Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 7. februara – Pre tri decenije ostavio sam Iran na početku jedinstvenog eksperimenta stvaranja sistema vladavine zasnovanog na učenjima proroka Muhameda, teološke države kakvu ne poznaju ni svet, ni 14 vekova islama.

Proveo sam mesece u Iranu pokrivajući slom 2.500 godina starog carstva i pobedu Homeinijeve revolucije. Bio je to veliki događaj, ali tada je bilo teško prepoznati njegove prave istorijske dimenzije, njegove prostorne i vremenske magnitude, neslućeni uticaj.

Islamska revolucija u zemlji Arijevaca nije samo izmenila Iran, već je pokrenula dramatične globalne promene. Vratio sam se u državu čije ambicije sežu od uređivanja života 71 miliona njenih stanovnika u skladu sa učenjima islama, preko sticanja pozicije regionalne sile, do ovladavanja nuklearnim i kosmičkim tehnologijama.

Novi aerodrom „Imam Homeini” ne ostavlja sumnju da je islam sveprisutan. Od zvaničnog imena Islamske Republike i njene zastave čiji je centralni simbol Alahovo ime kaligrafski stilizovano u obliku lale, do svakodnevnog života u skladu sa zakonima šarije o čemu budno brine naslednik Ruholaha Homeinija, vrhovni vođa, ajatolah Sajed Ali Hamnei.

Teheran je diskretno iskićen otkako su 1. februara počele svetkovine obeležavanja jubileja revolucije. Počela je u 9.33 na pisti Aerodroma „Mehrabad”, gde se tog dana 1979. Homeini, posle 14 godina provedenih u izbeglištvu, vratio iz Pariza.

Mohamad Reza Pahlavi je nešto ranije bio prisiljen da siđe sa draguljima optočenog Paunovog trona u palati „Niavaran”. Njegova „Bela revolucija”, program zemljišnih reformi, socijalne i ekonomske modernizacije završio se fijaskom. Okrutna tajna policija Savak, na koju se šah autoritarno oslanjao koliko i na Amerikance, doprinela je buntu na čije su se čelo stavili ruhani, sveštenstvo jedine šiitske zemlje sveta.

Događaji pre tri decenije nudili su razne političke lekcije. Vlast kvari, a apsolutna vlast apsolutno kvari je ona koja se odnosila na šaha. Druga se ticala fascinantne volje naroda. Pahlavi je zaveo vanredno stanje i na demonstrante poslao vojsku. Uhvaćen u teheranskoj aveniji između jednih i drugih, gledao sam kako vojnici pucaju, kako se demonstranti razbeže skupljajući uz povike mrtve i ranjene, a onda se ponovo vrate. Vojnici su na kraju sami spustili puške.

Kako se lako sruši nešto što je dotle delovalo nerazrušivo: Iran šah-in-šaha. Bio sam na Mehrabadu kada je najveći američki saveznik između Tokija i Tel Aviva plavo-belim „boingom 727” odleteo u prošlost u kojoj će godinu dana kasnije umreti u Kairu. Homeiniju je bio otvoren ulazak u istoriju.

U Teheranu su ga dočekali milioni zamoreni korumpiranom vlašću. Svetla na automobilima su, u znak slavlja, ceo dan bila upaljena. Tri decenije kasnije, zvonila su školska zvona, po džamijama se čitali citati iz Kurana, oglašavale se sirene iz fabrika, vozova i sa brodova.

Teheran sada jedva da prepoznajem. Šahjad kula podignuta 1971. povodom proslave 2500 godina persijskog carstva i dalje je simbol grada i zemlje, samo se posle obaranja monarhije zove Azadi, Kula slobode.Teheran se pretvorio u megapolis od 12 miliona ljudi, mahom mladih. Osvaja prostore napredujući ka severu, gde daljinom dominiraju Azadi toranj, četvrti najviši na svetu, i snegom optočeni vrhovi masiva Alborz, i ka jugu, ka pustinjskoj visoravni.

Idem ka groblju Behešt-i-zahra, gde je Homeini došao po povratku i gde mu je posle smrti 1989. u blizini podignut mauzolej. Vožnja gradom tek ovlaš osvežava sećanja. Kažu da se ponajviše promenio u poslednje četiri godine kada su skočili prihodi od skupe nafte. Izgrađeno je 170 kilometara bulevara. Nedovoljno. Saobraćaj je neizmenjeno haotičan.

Automobili su novi. Ostavio sam „pejhane” pravljene po britanskoj licenci, zatekao ergele „pežoa” koji se ovde sklapaju (sada je lakše razumeti što Francuska ne sledi u svemu SAD) i moderne „samande” kojih Iran proizvodi milion godišnje, a fabrike je podigao u Venecueli, Senegalu, Siriji i Belorusiji.

U mauzoleju sa četiri minareta, ogromnoj, još nedovršenoj građevini, u posebnom staklom ograđenom prostoru smešten je jednostavan grob prekriven zelenim plaštom. Svet se pobožno moli. Sirotinja tiho izgovara „Bismilah u-rahman u-rahim” ubacujući novac kroz male proreze. To nisu Iranci koje sam u hotelu gledao za ručkom.

Dva Irana u istom danu. Zemlja je poslednjih godina razapeta između Vox populi i Vox dei, između reformista – koji žele normalizaciju odnosa sa Zapadom i ublažavanje kontrole nad svakodnevnim životom, i konzervativaca – koji uz podršku ajatolaha pokušavaju da održe striktne norme islama.

Mauzolej jeukrašen velikom prepoznatljivom slikom suvonjavog starca crnih veđa i neobične harizme kako izlazi iz aviona „Er Fransa”. Imao je 76 godina. Otkako je 1978. dospeo u izbeglištvo u Nofl Le Šatou u blizini Versaja, monotoni glas askete bele brade pod crnim turbanom odašiljao je poruke koje će označiti jednu od najvećih promena prošlog veka.

Tih deset dana od Homeinijevog dolaska do definitivnog sloma šahovog režima poznati su ovde kao „Dahejeh fadžar”, Deset dana zore. Predsednik Mahmud Ahmadinežad je za svaku od 30 provincija inaugurisao 30 različitih velikih projekata.

„Revolucija je posle 30 godina živa”, poručio je Ahmadinežad. „Iako se Islamska revolucija dogodila u Iranu, ona nije ograničena iranskim granicama”. „Marg bar Amerika”, „Marg bar Israil”, Smrt Americi, Smrt Izraelu, ponavlja grupa ljudi slogan koji je masa izvikivala i kada je Homeini na groblju održao prvi govor.

Tri decenije revolucije i ambicije da se ona izvozi po Bliskom istoku i šire, stvorili su Iranu mnoge neprijatelje. Džordž V. Buš ubacio je Islamsku Republiku u „osovinu zla”. Izborio se za sankcije UN. Mnogi zaziru. Izrael preti bombardovanjem.

Ali, ako iznutra vibrira između konzervativaca i reformista, pritisnuta ekonomskim nedaćama i uznemiravajuće visokom inflacijom, ova država stare civilizacije, velika koliko Britanija, Francuska, Španija i Nemačka zajedno, okuplja se pred pretnjama spolja. Valjda zato i traje kroz milenijume.

Na predsedničkim izborima 1997. i 2001. reformista Mohamad Hatami ubedljivo je trijumfovao osvajajući više od 80 odsto glasova. Ali u složenom iranskom političkom eksperimentu stvarna vlast ne pripada ni predsedniku ni Medžlisu, parlamentu, već komitetima verskih vođa, poput Veća čuvara revolucije ili Veća mudraca, koje niko ne bira. Njihova je kontrola policije, sudstva, štampe.

Hatamijeva dva termina malo su pomogla političkim reformama ili otvaranju ka svetu. Izbori 2005. na vlast su doveli oštrog, često nepredvidljivog predsednika Mahmuda Ahmadinežada, bivšeg revolucionarnog gardistu i, tvrde, jednog od „studenata” koji su januara 1981. upali u američku ambasadu i 52 taoca držali 444 dana.

Ove godine, u junu, idu novi predsednički izbori. Govori se da bi Hatami mogao ponovo da se kandiduje, da pokuša da iskoristi povoljne signale koje šalje nova američka administracija nagoveštavajući spremnost na dijalog o spornom iranskom nuklearnom programu za koji ovde kažu da je u mirnodopske svrhe, a na Zapadu tvrde da ima za cilj pravljenje atomske bombe.