Десет дана зоре

Од нашег специјалног извештача
Техеран, 7. фебруара – Пре три деценије оставио сам Иран на почетку јединственог експеримента стварања система владавине заснованог на учењима пророка Мухамеда, теолошке државе какву не познају ни свет, ни 14 векова ислама.

Провео сам месеце у Ирану покривајући слом 2.500 година старог царства и победу Хомеинијеве револуције. Био је то велики догађај, али тада је било тешко препознати његове праве историјске димензије, његове просторне и временске магнитуде, неслућени утицај.

Исламска револуција у земљи Аријеваца није само изменила Иран, већ је покренула драматичне глобалне промене. Вратио сам се у државу чије амбиције сежу од уређивања живота 71 милиона њених становника у складу са учењима ислама, преко стицања позиције регионалне силе, до овладавања нуклеарним и космичким технологијама.

Нови аеродром „Имам Хомеини” не оставља сумњу да је ислам свеприсутан. Од званичног имена Исламске Републике и њене заставе чији је централни симбол Алахово име калиграфски стилизовано у облику лале, до свакодневног живота у складу са законима шарије о чему будно брине наследник Рухолаха Хомеинија, врховни вођа, ајатолах Сајед Али Хамнеи.

Техеран је дискретно искићен откако су 1. фебруара почеле светковине обележавања јубилеја револуције. Почела је у 9.33 на писти Аеродрома „Мехрабад”, где се тог дана 1979. Хомеини, после 14 година проведених у избеглиштву, вратио из Париза.

Мохамад Реза Пахлави је нешто раније био присиљен да сиђе са драгуљима опточеног Пауновог трона у палати „Ниаваран”. Његова „Бела револуција”, програм земљишних реформи, социјалне и економске модернизације завршио се фијаском. Окрутна тајна полиција Савак, на коју се шах ауторитарно ослањао колико и на Американце, допринела је бунту на чије су се чело ставили рухани, свештенство једине шиитске земље света.

Догађаји пре три деценије нудили су разне политичке лекције. Власт квари, а апсолутна власт апсолутно квари је она која се односила на шаха. Друга се тицала фасцинантне воље народа. Пахлави је завео ванредно стање и на демонстранте послао војску. Ухваћен у техеранској авенији између једних и других, гледао сам како војници пуцају, како се демонстранти разбеже скупљајући уз повике мртве и рањене, а онда се поново врате. Војници су на крају сами спустили пушке.

Како се лако сруши нешто што је дотле деловало неразрушиво: Иран шах-ин-шаха. Био сам на Мехрабаду када је највећи амерички савезник између Токија и Тел Авива плаво-белим „боингом 727” одлетео у прошлост у којој ће годину дана касније умрети у Каиру. Хомеинију је био отворен улазак у историју.

У Техерану су га дочекали милиони заморени корумпираном влашћу. Светла на аутомобилима су, у знак славља, цео дан била упаљена. Три деценије касније, звонила су школска звона, по џамијама се читали цитати из Курана, оглашавале се сирене из фабрика, возова и са бродова.

Техеран сада једва да препознајем. Шахјад кула подигнута 1971. поводом прославе 2500 година персијског царства и даље је симбол града и земље, само се после обарања монархије зове Азади, Кула слободе.Техеран се претворио у мегаполис од 12 милиона људи, махом младих. Осваја просторе напредујући ка северу, где даљином доминирају Азади торањ, четврти највиши на свету, и снегом опточени врхови масива Алборз, и ка југу, ка пустињској висоравни.

Идем ка гробљу Бехешт-и-захра, где је Хомеини дошао по повратку и где му је после смрти 1989. у близини подигнут маузолеј. Вожња градом тек овлаш освежава сећања. Кажу да се понајвише променио у последње четири године када су скочили приходи од скупе нафте. Изграђено је 170 километара булевара. Недовољно. Саобраћај је неизмењено хаотичан.

Аутомобили су нови. Оставио сам „пејхане” прављене по британској лиценци, затекао ергеле „пежоа” који се овде склапају (сада је лакше разумети што Француска не следи у свему САД) и модерне „саманде” којих Иран производи милион годишње, а фабрике је подигао у Венецуели, Сенегалу, Сирији и Белорусији.

У маузолеју са четири минарета, огромној, још недовршеној грађевини, у посебном стаклом ограђеном простору смештен је једноставан гроб прекривен зеленим плаштом. Свет се побожно моли. Сиротиња тихо изговара „Бисмилах у-рахман у-рахим” убацујући новац кроз мале прорезе. То нису Иранци које сам у хотелу гледао за ручком.

Два Ирана у истом дану. Земља је последњих година разапета између Vоx populi и Vоx dei, између реформиста – који желе нормализацију односа са Западом и ублажавање контроле над свакодневним животом, и конзервативаца – који уз подршку ајатолаха покушавају да одрже стриктне норме ислама.

Маузолеј јеукрашен великом препознатљивом сликом сувоњавог старца црних веђа и необичне харизме како излази из авиона „Ер Франса”. Имао је 76 година. Откако је 1978. доспео у избеглиштво у Нофл Ле Шатоу у близини Версаја, монотони глас аскете беле браде под црним турбаном одашиљао је поруке које ће означити једну од највећих промена прошлог века.

Тих десет дана од Хомеинијевог доласка до дефинитивног слома шаховог режима познати су овде као „Дахејех фаџар”, Десет дана зоре. Председник Махмуд Ахмадинежад је за сваку од 30 провинција инаугурисао 30 различитих великих пројеката.

„Револуција је после 30 година жива”, поручио је Ахмадинежад. „Иако се Исламска револуција догодила у Ирану, она није ограничена иранским границама”. „Марг бар Америка”, „Марг бар Исраил”, Смрт Америци, Смрт Израелу, понавља група људи слоган који је маса извикивала и када је Хомеини на гробљу одржао први говор.

Три деценије револуције и амбиције да се она извози по Блиском истоку и шире, створили су Ирану многе непријатеље. Џорџ В. Буш убацио је Исламску Републику у „осовину зла”. Изборио се за санкције УН. Многи зазиру. Израел прети бомбардовањем.

Али, ако изнутра вибрира између конзервативаца и реформиста, притиснута економским недаћама и узнемиравајуће високом инфлацијом, ова држава старе цивилизације, велика колико Британија, Француска, Шпанија и Немачка заједно, окупља се пред претњама споља. Ваљда зато и траје кроз миленијуме.

На председничким изборима 1997. и 2001. реформиста Мохамад Хатами убедљиво је тријумфовао освајајући више од 80 одсто гласова. Али у сложеном иранском политичком експерименту стварна власт не припада ни председнику ни Меџлису, парламенту, већ комитетима верских вођа, попут Већа чувара револуције или Већа мудраца, које нико не бира. Њихова је контрола полиције, судства, штампе.

Хатамијева два термина мало су помогла политичким реформама или отварању ка свету. Избори 2005. на власт су довели оштрог, често непредвидљивог председника Махмуда Ахмадинежада, бившег револуционарног гардисту и, тврде, једног од „студената” који су јануара 1981. упали у америчку амбасаду и 52 таоца држали 444 дана.

Ове године, у јуну, иду нови председнички избори. Говори се да би Хатами могао поново да се кандидује, да покуша да искористи повољне сигнале које шаље нова америчка администрација наговештавајући спремност на дијалог о спорном иранском нуклеарном програму за који овде кажу да је у мирнодопске сврхе, а на Западу тврде да има за циљ прављење атомске бомбе.