Teretane, streljane, magacini u skloništima

Umesto poslovnog prostora poslodavci sve češće zakupljuju gradska skloništa, a najatraktivnija su onaod sto i više kvadrata u novobeogradskim blokovima, saznaje „Politika”. Na poslednjoj aukciji gotovo su planuli objekti u Bulevaru Zorana Đinđića (od 305 kvadratnih metara), u Gandijevoj i Dr Ivana Ribara, a zakupcima su bile interesantne i prostorije na Voždovcu i u Rakovici.

Razlog za povećanom tražnjom je što u istim zonama mesečni najam skloništa je,u nekim slučajevima, upola jeftiniji nego u poslovnom prostoru u vlasništvu grada, ističu u Javnom preduzeću „Skloništa”.

– Skloništa za izdavanje nema samo u „ekstrazoni” u strogom centru grada. Mi smo dosta jeftiniji od poslovnog prostora, a često se i cena umanjuje zbog lošijeg kvaliteta objekta. Zbog toga i postoji navala na ovaj prostor – kaže Mirko Radaković, tehničar u ovom preduzeću. Za zakup kvadratnog metra poluukopanog magacina na Bežaniji treba izdvojiti od 113 do 150 dinara, dok je cena u prvoj zoni oko 660 dinara.

I dok se nekada verovalo da su ti objekti atraktivni isključivo proizvođačima pečuraka, iskustvo je pokazalo da šampinjoni tu ne uspevaju, tako da se trenutno nijedan od zakupaca ne bavi ovom vrstom posla. Prema podacima Javnog preduzeća „Skloništa”, u njima su smeštene teretane, diskonti, streljane, ali i manji proizvodni pogoni i muzička studija.Skrovišta su, ipak, najpodesnija za magacine pa se najveći broj njihovih klijenata bavi skladištenjem i prodajom robe.

Od oko 900 skloništa, oko 300 su dostupna za izdavanje u komercijalne svrhe. Aukcije se organizuju nekoliko puta u toku godine, a ugovori sa zakupcima potpisuju se na tri godine. Zbog strogih normativa pre pokretanja posla zakupac mora da dobije saglasnost ovog preduzeća. Mnogi od ovih prostora se ne mogu izdavati jer norme, propisane 1985. godine, ne dozvoljavaju prepravke i, recimo, uvođenje vode i mokrog čvora.

– Često smo ograničeni normativima tako da nismo u mogućnosti da im izađemo u susret. Tu gubimo novac koji bi mogli da uložimo u održavanje. I stanari zgrada nekada ne žele da daju odobrenje. Nije funkcionalno da te prostorije stoje 10 ili 15 godina pune đubreta, a da oni odbijaju da izdaju prostor uz obrazloženje da im smeta buka – ističe Radaković. Prema njegovim rečima, kada bi se propisi promenili mogli bi da budu izdati bukvalno svi raspoloživi objekti veći od 100 kvadrata.

Iskustvo iz poslednjeg bombardovanja govori da su iznajmljena skloništa bila lakše i brže prilagođena prvobitnoj nameni. Zakupci su i dalje u obavezi da u slučaju rata isprazne prostorije i vrate ih u prvobitno stanje u roku od 24 sata.

– Mi smo sada neka vrsta tehničkogservisa, održavamo skloništa, a to smo radili i u vreme bombardovanja , dežurali smo danonoćno i intervenisali tamo gde je bilo potrebno– objašnjava naš sagovornik.

Saniranje objekata je skupo, zbog toga je ideja osnivačabila da se ovakve prostorije prilagode mirnodopskoj nameni, da se izdaju da bi moglada se održavaju. Problem je i što većina firmi, posebno one koje su u međuvremenu privatizovane, i ne znaju da se ispod poslovnih zgrada ili u njihovom sastavu nalaze skloništa ili ojačani podrumi koji mogu da posluže u te svrhe. Procene su da trenutno više od 200.000 kvadrata skloništa u prestonici nije iskorišćeno, a samo deo je u nadležnosti ovog preduzeća koje je 1992. godine osnovala Vlada Republike Srbije sa ciljem da upravlja ovim objektima na teritoriji države.