Iranski gambit

Od našeg specijalnog izveštača
Teheran, 8. februara – Hladni rat između Vašingtona i Teherana za kontrolu regiona nastavlja se uprkos pojačanom uplivu diplomatije u spor oko iranskog nuklearnog programa.

Kako je islamska revolucija 1979. počela tako i traje. „Marg bar Amrika” (Smrt Americi) kliče užarena masa okupljena na teheranskoj molitvi petkom. Tako se vikalo kada je te godine oboren veliki američki saveznik šah Reza Pahlavi.

Uz taj povik i stisnute pesnice „studenti” su kasnije okupirali ambasadu zemlje koju je vođa islamske revolucije ajatolah Homeini nazvao „Velikom satanom”.

Zidovi nekadašnje ambasade u Ulici Talegani, gde je 52 američkih talaca provelo 444 dana, i sada su iscrtani i izlepljeni desetinama antiameričkih slogana. „Amrika dušman”, kaže mi u prolazu 24-godišnji službenik Hosein Hejdari. Onda otpljune.

„Smrt Americi” odjekivalo je kada je Sadam Husein, po američkom nagovoru, 1980. krenuo u rat protiv Irana. „Sveta odbrana” od „Nametnutog rata” ovu zemlju je koštala milion ubijenih i ranjenih, stotinak milijardi dolara štete.

„Marg bar Amrika” čulo se pred kraj rata 1988, kada je sa američkog ratnog broda u Zalivu oboren iranski putnički avion sa 290 putnika.

„Smrt Americi” je poklič kada su SAD 1997. Iranu zavele sankcije zbog „državnog sponzorisanja terorizma”, ponavljan kasnije zbog pritisaka i pretnji doskorašnje vašingtonske administracije koja je Iran optužila za proizvodnju atomskog oružja, mešanje u Iraku i podršku radikalnim islamskim pokretima.

Barak Obama, čije prezime – ako se izgovara U-ba-ma – na farsiju znači „on je sa nama”, nije isključio upotrebu sile, ali je pozvao Iran da „otvori pesnicu i pruži ruku” izražavajući spremnost za direktne kontakte.

Ima li šanse da se na neki način normalizuju odnosi Vašingtona i Teherana, ako ne baš normalizuju, ono barem da SAD odustanu od tajnog plana sabotaže iranskog nuklearnog programa ili „finansiranje zavere” protiv Islamske Republike koju je Teheran obelodanio sredinom januara?

Najveća prepreka je iranski atom. Od vremena terorističkog napada na Ameriku, Vašington tvrdi da se u prvoj iranskoj nuklearnoj elektrani u južnom gradu Bušehru, koja se gradi uz pomoć ruske tehnologije i gde je 95 odsto radova završeno, planira atomska bomba.

Sjedinjene Američke Države insistiraju da Teheran obustavi nuklearne projekte – u strahu da bi mogli da budu upotrebljeni u vojne svrhe. Sumnje su u međuvremenu pojačane kada je Iran odbacio predlog Rusije da ga snabdeva već obogaćenim uranijumom, a odnedavno i lansiranjem prvog iranskog satelita.

Zbog odbijanja Irana da suspenduje sporni program i protivljenja da se postrojenja podvrgnu istrazi Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), Savet bezbednosti je pod pritiskom Vašingtona do sada izglasao pet rezolucija pojačavajući sankcije Teheranu.

Iran uporno ponavlja da nema vojne nuklearne ambicije, ali da ima pravo na nuklearni program u mirnodopske svrhe. Neka Savet samo izglasava rezolucije, uzvraća iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad.

Činjenica je da je Iran okružen nuklearnim državama – Rusija, Pakistan, Izrael – ali u zvaničnoj politici dominira stav da bi razvoj, kupovina ili posedovanje nuklearnog oružja samo ugrozili nacionalnu bezbednost.

Za razliku od Džordža V. Buša, koji je odbijao bilo kakav kontakt sa iranskim vlastima, spor postaje prioritet Obamine administracije. Teheranu se nude „značajni podsticaji” ukoliko se odrekne nuklearnih ambicija i podrške terorizmu, ali se istovremeno preti „pritiskom i izolacijom” ukoliko nastavi sadašnji kurs.

Takvu ponudu propraćenu pretnjom u Minhenu je na reprezentativnom forumu o bezbednosti ponovio i potpredsednik Džo Bajden. Teheranu je ostavljeno da „jasno odabere” svoju budućnost.

Zvaničnog reagovanja ovde nema. Teheran ne negira da je promena u Vašingtonu „zlatna prilika” za poboljšanje odnosa prekinutih 1979. „Iran će razmotriti nove i konstruktivne predloge”, izjavio je u Minhenu predsednik parlamenta Ali Laridžani, bivši glavni nuklearni pregovarač opisivan kao tvrd ali i spreman za dijalog, za razliku od Ahmadinežada.

Teheran istovremeno upozorava da je potrebno više od promene tona i nekoliko pozitivnih izjava. Laridžani pozdravlja Obaminu odluku da pošalje specijalnog emisara za Bliski istok, „nekog ko će slušati a ne diktirati”, mada očekuje da SAD odustanu od „stare politike šargarepe i štapa”. Americi je potrebna „interaktivna politika”.

Oštriji odgovor na Obaminu „čvrstu i direktnu diplomatiju” dao je ajatolah Sajed Ahmad Hatami, pripadnik tvrdog krila koje okuplja vrhovni vođa Ali Hamnei: „Sve dok Amerika sebe vidi kao gospodara sveta, slogan o promenama je laž”.

Hamneijev predstavnik odbacuje mogućnost normalizacije odnosa pod Obaminom administracijom. „Suprotstavljanje cionističkom režimu i odbrana potlačenih jesu stubovi islamske revolucije, a odnosi Irana i Amerike neće se promeniti zato što je Obama preuzeo dužnost”, sasvim je precizan predstavnik Revolucionarne garde u provinciji Zandžan, hodžatoleslam Ali Mabudi.

Konzervativcima je američka ponuda „neprihvatljiva”. Cena nafte je u međuvremenu pala što slabi iransku otpornost prema sankcijama. Da li zato Laridžani najavljuje razmatranje „konstruktivnih predloga”?

Politizacija iranskog nuklearnog programa sem međunarodnih očito ima i unutrašnje dimenzije uoči junskih predsedničkih izbora, kada će se ponovo suočiti vladajuće konzervativno i opoziciono reformsko krilo, prvo protiv otvaranju ka Zapadu, drugo sklono onome što je bivši predsednik (moguće ponovo kandidat) Mohamed Hatami nazivao „dijalogom civilizacija”.

Pojedini eksperti na Zapadu tvrde da će Iran najkasnije za godinu-dve imati makar teoretsku opciju da proizvede količinu obogaćenog uranijuma dovoljnu za atomsku bombu, ukoliko bi se za tako nešto odlučio. Generalni direktor IAEA Mohamed el Baradej tvrdi da bi za tako nešto bilo neophodno između dve i pet godina, što je dovoljan prostor za diplomatsko rešenje spora.

Uprkos tome, raste pritisak da se umesto „šargarepe” Obama okrene „štapu” uz obrazloženje da Iranu odgovara produžavanje spora kako bi realizovao vojne nuklearne ambicije.

Nuklearni spor tako otvara mnoge dileme u Vašingtonu. Obama je nasledio dosije sa ograničenim rokom trajanja: ukoliko ne razreši problem, rizikuje da sutra bude optužen da je „ispustio“ Iran. Ukoliko dejstvuje prenagljeno, izlaže se opasnosti da ponovi katastrofalni promašaj svog prethodnika koji je napao Irak iako nikada kasnije nisu nađena oružja za masovno uništavanje.

Evropljani pozivaju Teheran da prihvati ponudu koju je prošle godine stigla od šest sila poznatih kao E3+3 – SAD, Kine, Rusije, Francuske, Britanije i Nemačke. Ponuda je slična američkoj: beneficije ili nove sankcije.

Čuvajući sopstvene ekonomske interese u Iranu, evropski saveznici opirali su se Bušovoj čvrstini, ali diplomatski pristup nove administracije nalaže im da stanu uz Obamu. Nemačka preti da će podržati pooštravanje sankcija, ali šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer istovremeno poziva svet da sasluša Laridžanijevu „pozitivnu poruku”.

Da li je ovo „novi početak”? Pozitivnih signala ima. Razne ponude su na stolu. Zasad nema toga ko sa sigurnošću zna kakve su iranske nuklearne namere. Na snazi je stav definisan još pre četiri godine: „Zapad i Savet bezbednosti ne treba da misle da mogu da nas usreće slatkišima”.

Nuklearni poker se nastavlja. Ulog se povećava. Svi su izgledi da će spor još zadugo biti jedan od gorućih problema sveta.