Ирански гамбит

Од нашег специјалног извештача
Техеран, 8. фебруара – Хладни рат између Вашингтона и Техерана за контролу региона наставља се упркос појачаном упливу дипломатије у спор око иранског нуклеарног програма.

Како је исламска револуција 1979. почела тако и траје. „Марг бар Амрика” (Смрт Америци) кличе ужарена маса окупљена на техеранској молитви петком. Тако се викало када је те године оборен велики амерички савезник шах Реза Пахлави.

Уз тај повик и стиснуте песнице „студенти” су касније окупирали амбасаду земље коју је вођа исламске револуције ајатолах Хомеини назвао „Великом сатаном”.

Зидови некадашње амбасаде у Улици Талегани, где је 52 америчких талаца провело 444 дана, и сада су исцртани и излепљени десетинама антиамеричких слогана. „Амрика душман”, каже ми у пролазу 24-годишњи службеник Хосеин Хејдари. Онда отпљуне.

„Смрт Америци” одјекивало је када је Садам Хусеин, по америчком наговору, 1980. кренуо у рат против Ирана. „Света одбрана” од „Наметнутог рата” ову земљу је коштала милион убијених и рањених, стотинак милијарди долара штете.

„Марг бар Амрика” чуло се пред крај рата 1988, када је са америчког ратног брода у Заливу оборен ирански путнички авион са 290 путника.

„Смрт Америци” је поклич када су САД 1997. Ирану завеле санкције због „државног спонзорисања тероризма”, понављан касније због притисака и претњи доскорашње вашингтонске администрације која је Иран оптужила за производњу атомског оружја, мешање у Ираку и подршку радикалним исламским покретима.

Барак Обама, чије презиме – ако се изговара У-ба-ма – на фарсију значи „он је са нама”, није искључио употребу силе, али је позвао Иран да „отвори песницу и пружи руку” изражавајући спремност за директне контакте.

Има ли шансе да се на неки начин нормализују односи Вашингтона и Техерана, ако не баш нормализују, оно барем да САД одустану од тајног плана саботаже иранског нуклеарног програма или „финансирање завере” против Исламске Републике коју је Техеран обелоданио средином јануара?

Највећа препрека је ирански атом. Од времена терористичког напада на Америку, Вашингтон тврди да се у првој иранској нуклеарној електрани у јужном граду Бушехру, која се гради уз помоћ руске технологије и где је 95 одсто радова завршено, планира атомска бомба.

Сједињене Америчке Државе инсистирају да Техеран обустави нуклеарне пројекте – у страху да би могли да буду употребљени у војне сврхе. Сумње су у међувремену појачане када је Иран одбацио предлог Русије да га снабдева већ обогаћеним уранијумом, а однедавно и лансирањем првог иранског сателита.

Због одбијања Ирана да суспендује спорни програм и противљења да се постројења подвргну истрази Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА), Савет безбедности је под притиском Вашингтона до сада изгласао пет резолуција појачавајући санкције Техерану.

Иран упорно понавља да нема војне нуклеарне амбиције, али да има право на нуклеарни програм у мирнодопске сврхе. Нека Савет само изгласава резолуције, узвраћа ирански председник Махмуд Ахмадинежад.

Чињеница је да је Иран окружен нуклеарним државама – Русија, Пакистан, Израел – али у званичној политици доминира став да би развој, куповина или поседовање нуклеарног оружја само угрозили националну безбедност.

За разлику од Џорџа В. Буша, који је одбијао било какав контакт са иранским властима, спор постаје приоритет Обамине администрације. Техерану се нуде „значајни подстицаји” уколико се одрекне нуклеарних амбиција и подршке тероризму, али се истовремено прети „притиском и изолацијом” уколико настави садашњи курс.

Такву понуду пропраћену претњом у Минхену је на репрезентативном форуму о безбедности поновио и потпредседник Џо Бајден. Техерану је остављено да „јасно одабере” своју будућност.

Званичног реаговања овде нема. Техеран не негира да је промена у Вашингтону „златна прилика” за побољшање односа прекинутих 1979. „Иран ће размотрити нове и конструктивне предлоге”, изјавио је у Минхену председник парламента Али Лариџани, бивши главни нуклеарни преговарач описиван као тврд али и спреман за дијалог, за разлику од Ахмадинежада.

Техеран истовремено упозорава да је потребно више од промене тона и неколико позитивних изјава. Лариџани поздравља Обамину одлуку да пошаље специјалног емисара за Блиски исток, „неког ко ће слушати а не диктирати”, мада очекује да САД одустану од „старе политике шаргарепе и штапа”. Америци је потребна „интерактивна политика”.

Оштрији одговор на Обамину „чврсту и директну дипломатију” дао је ајатолах Сајед Ахмад Хатами, припадник тврдог крила које окупља врховни вођа Али Хамнеи: „Све док Америка себе види као господара света, слоган о променама је лаж”.

Хамнеијев представник одбацује могућност нормализације односа под Обамином администрацијом. „Супротстављање ционистичком режиму и одбрана потлачених јесу стубови исламске револуције, а односи Ирана и Америке неће се променити зато што је Обама преузео дужност”, сасвим је прецизан представник Револуционарне гарде у провинцији Занџан, хоџатолеслам Али Мабуди.

Конзервативцима је америчка понуда „неприхватљива”. Цена нафте је у међувремену пала што слаби иранску отпорност према санкцијама. Да ли зато Лариџани најављује разматрање „конструктивних предлога”?

Политизација иранског нуклеарног програма сем међународних очито има и унутрашње димензије уочи јунских председничких избора, када ће се поново суочити владајуће конзервативно и опозиционо реформско крило, прво против отварању ка Западу, друго склоно ономе што је бивши председник (могуће поново кандидат) Мохамед Хатами називао „дијалогом цивилизација”.

Поједини експерти на Западу тврде да ће Иран најкасније за годину-две имати макар теоретску опцију да произведе количину обогаћеног уранијума довољну за атомску бомбу, уколико би се за тако нешто одлучио. Генерални директор ИАЕА Мохамед ел Барадеј тврди да би за тако нешто било неопходно између две и пет година, што је довољан простор за дипломатско решење спора.

Упркос томе, расте притисак да се уместо „шаргарепе” Обама окрене „штапу” уз образложење да Ирану одговара продужавање спора како би реализовао војне нуклеарне амбиције.

Нуклеарни спор тако отвара многе дилеме у Вашингтону. Обама је наследио досије са ограниченим роком трајања: уколико не разреши проблем, ризикује да сутра буде оптужен да је „испустио“ Иран. Уколико дејствује пренагљено, излаже се опасности да понови катастрофални промашај свог претходника који је напао Ирак иако никада касније нису нађена оружја за масовно уништавање.

Европљани позивају Техеран да прихвати понуду коју је прошле године стигла од шест сила познатих као Е3+3 – САД, Кине, Русије, Француске, Британије и Немачке. Понуда је слична америчкој: бенефиције или нове санкције.

Чувајући сопствене економске интересе у Ирану, европски савезници опирали су се Бушовој чврстини, али дипломатски приступ нове администрације налаже им да стану уз Обаму. Немачка прети да ће подржати пооштравање санкција, али шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер истовремено позива свет да саслуша Лариџанијеву „позитивну поруку”.

Да ли је ово „нови почетак”? Позитивних сигнала има. Разне понуде су на столу. Засад нема тога ко са сигурношћу зна какве су иранске нуклеарне намере. На снази је став дефинисан још пре четири године: „Запад и Савет безбедности не треба да мисле да могу да нас усреће слаткишима”.

Нуклеарни покер се наставља. Улог се повећава. Сви су изгледи да ће спор још задуго бити један од горућих проблема света.