Život u polusrušenim barakama

Loznica – Deo Loznice, poznat kao Gradilište, nastao je kao radničko naselje u vreme gradnje "Viskoze", pre više od pola veka. Nakon graditelja, u barake su se uselile radničke porodice, koje su očekivale da će tu biti privremeno, dok ne dobiju bolji smeštaj. Neki ga još čekaju u uslovima nedostojnim čoveka.

Stanje je najgore u baraci broj 12 na kojoj je posle obilnih kiša napukao krov pa stanari strepe da će se urušiti. U toj oronuloj baraci je sedam porodica sa ukupno 21 članom, od kojih su većina deca, samohrane majke, stari i bolesni. – Ovde sam već 22 godine. Prokišnjava, vrata i prozori su se iskrivili od vlage, svuda je buđ, zimi duva sa svih strana. Kad kiša pada, noću ne spavam, po stanu rasporedim lavore i kante i praznim ih do jutra. Strepimo i od ogoljenih elektroinstalacija, ako izbije požar, ostaćemo i bez ovog, kakvog-takvog smeštaja. Ovo su nehumani uslovi u kojima, nažalost, raste i dosta dece. Imamo mala primanja pa sami ne možemo ništa da preduzmemo a nikoga nema da nam pomogne – priča za naš list Zlata Mijailović, invalid rada, dodajući da niko ne traži preseljavanje, mada bi to najviše voleli, već da im se barem opravi krov.

Barake imaju zajedničke klozete i potpuno ruinirana kupatila, gde je rizično paliti svetlo ili grejalice, a stanari se često sreću sa pacovima "velikim kao mačke".

Gordana Grozdanić (39) ovde živi od rođenja. Ima dvoje dece, od pet i četiri godine, koja su često bolesna. U sobi ne pali sijalicu, tavanica je prokisla pa se boji požara, greje se na drva i strepi od neke zaraze. Kaže da ako na stolu zanoći mleko ujutru ga nema jer ga popiju pacovi.

Boško Zdravković sa ženom, troje dece i trudnom snajom stanuje u drugoj baraci u sobi od 16 kvadrata.

– U svakoj od deset soba živi po četiri, pet članova. Zimi ložimo noć i dan da se malo zagrejemo a krov krpimo non-stop. Sve je propalo, bubašvabe šetaju svuda, vlaga je na sve strane – kaže nam Boško.