Lepota dokumentarne stvarnosti

Rođeni su u istoj bolnici. U Sarajevu. Vladimir Pištalo 1960, a Miljenko Jergović 1966. godine. Prema urbanoj legendi, u trenutku kada se rodio Miljenko Jergović na stepeništu porodilišta zalajao je, poput glasnika, jedan pas. To je zapravo prva rečenica Jergovićevog romana „Mama Leone”, koja glasi: „Kada sam se rodio, zalajao je pas na hodniku rodilišta.”

Dvojica pisaca su u utorak uveče u palati „Madlena” pred prepunim gledalištem razgovarali o književnosti, o umetnosti, o drugim piscima, o Sarajevu i Mostaru, ali i o svojim, na neki način isprepletenim životima, ogoljujući tom prilikom i najličnije, najintimnije epizode iz porodičnog života. Jer kao što je rekao Jergović, „idealna stvar za pisca je da je dete razvedenih roditelja”.

Miljenko Jergović nedavno se vratio sa Sajma knjiga u Lajpcigu, ovenčan Lajpciškom nagradom za evropsko razumevanje. Na početku večeri čuli smo njegov govor pročitan prilikom uručenja nagrade, a koji je i duboko ličan i politički i kulturno angažovan. Prenosimo deo:

„U zemlji iz koje dolazim pred ulazom u svaku seosku kuću leži desetak pari starih cipela. Rečenica koju sam upravo izgovorio prevedena je na nemački jezik, ali se može prevesti i na sve ostale jezike Evrope. Njih je više od 24, koliko je službenih jezika Evropske unije, ali samo na onom jeziku na kojem je rečenica izgovorena biva razumljivo šta je njome rečeno i zašto pred ulazom u svaku seosku kuću leži desetak pari starih cipela. Jezik Evrope je prevod, rekao je Umberto Eko, a stvarna snaga i veličina Evrope je u mnoštvu njezinih jezika. Svaki jezik jedan je celovit i dovršen svet, i svaki taj svet po jedna je cela Evropa. Stvarna evropska moć nije u francuskim borbenim avionima i nemačkim tenkovima, nije ni u švajcarskim bankama. Stvarna evropska moć je u nepobedivoj mnogostrukosti svetova koji čine Evropu i koji proizlaze iz mnoštva evropskih jezika.

Svaki jezik jedan je celovit i dovršen svet, različit od drugih svetova. Snaga Evrope je u prevodu. Snaga Evrope je u mogućnosti razumevanja onog što je neprevodivo. Snaga Evrope je odgovor na pitanje zašto pred ulazom u svaku seosku kuću leži desetak pari starih cipela…”

Tako je u Lajpcigu besedio Jergović, a na pomen ovog grada Vladimir Pištalo podsetio nas je da je slavni Johan Sebastijan Bah tamo proveo 27 godina i zapitao i sebe i nas da li iko zna za imena elektora koji su tada vladali Saksonijom? Svakako ne, ali za Baha znamo svi. Da li se iko seća imena Cincara-Markovića koji je vladao u vreme Ive Andrića ili Balugdžića o kome je Crnjanski sa zavišću pisao? A sada ga se sećamo samo onoliko koliko ga je Crnjanski spominjao.

„I to je ono, što deluje ohrabrujuće”, rekao je Pištalo.

Podsetio nas je Jergović da je Pištalo osamdesetih godina prošlog veka objavio knjigu „samouverenog naslova” – „Noći” i „još samouverenijeg” – „Manifest” i da je bio jedan od članova „najfensi” književnog pokreta Beogradska manufaktura snova.

– Bilo je to vreme kada je Vladimir Pištalo stvarao neku strahovito estetizovanu i lepu prozu koja je označena i ozračena uticajem Milorada Pavića, ali koja je iz moje perspektive imala nešto što Pavić nikad nije imao, a to je posve neočekivana i živa lepota, svakodnevne, gotovo dokumentarne stvarnosti. I u ovoj, zapravo, zasad poslednjoj Pištalovoj knjizi „Luke”, koja je zapravo knjiga putopisa, postoji barem jedna rečenica iz koje se da naslutiti pisac iz tog ranog vremena kada je on bio moja gotovo detinja fascinacija. A ta rečenica je zapravo prva rečenica putopisa po Istanbulu koja glasi: „Kada sam prvi put video Istanbul, bilo je to kao da sam prvi put video more” – rekao je Jergović dodajući:

– Čovek koji se rodio u Sarajevu ili u nekom otprilike isto tako bezvodnom ili malovodnom gradu kao što je Sarajevo, kada prvi put ugleda more, on je ugledao čudo koje će ga obeležiti do kraja života. I svaki put do kraja života kad bude gledao more, to more će i dalje biti to neshvatljivo i nemoguće čudo. Ponešto o ovom što ja sad govorim, na lepši način je komemorirao i mistifikovao Ivo Andrić koji je imao celu teoriju o tome šta Bosancima i šta Bosancu znači more. Onom čoveku večno smrznutom, iz te smrznute zemlje, more je – kraj sveta.

Jergović još kaže da je za pisca mnogo bolje da se rodio, recimo, u Srbiji, u Makedoniji, u Hrvatskoj, u Pakistanu, u Iranu.. nego da se, recimo, rodio u Švajcarskoj!

– Biti pisac i roditi se u Švajcarskoj je dosta nepovoljna životna situacija. I u tom smislu, Pištalo i ja smo imali ozbiljne sreće što smo se rodili kao deca rastavljenih roditelja, što smo se rodili tamo gde smo se rodili, i što se Pištalo srećom po sebe vratio iz Amerike, što se nije ukorenio u Americi. A za mene je sreća što nisam otišao kad sam već odlazio negde, gde bi taj odlazak proizveo životni napredak i književnu katastrofu. Hoću reći da se književnost rađa iz nedostatka, iz određene vrste invaliditeta. Pritom, ona podrazumeva talenat, ona čak podrazumeva više različitih talenata, ali uzaludni bi bili ti talenti da nije nečega što zapravo čoveku nedostaje, i onda čovek iz tog nedostatka počinje raditi ono što je najljudskije, što je ljudskom biću najsvojstvenije, a to je da priča – kazao je Miljenko Jergović.