Лепота документарне стварности

Рођени су у истој болници. У Сарајеву. Владимир Пиштало 1960, а Миљенко Јерговић 1966. године. Према урбаној легенди, у тренутку када се родио Миљенко Јерговић на степеништу породилишта залајао је, попут гласника, један пас. То је заправо прва реченица Јерговићевог романа „Мама Леоне”, која гласи: „Када сам се родио, залајао је пас на ходнику родилишта.”

Двојица писаца су у уторак увече у палати „Мадлена” пред препуним гледалиштем разговарали о књижевности, о уметности, о другим писцима, о Сарајеву и Мостару, али и о својим, на неки начин испреплетeним животима, огољујући том приликом и најличније, најинтимније епизоде из породичног живота. Јер као што је рекао Јерговић, „идеална ствар за писца је да је дете разведених родитеља”.

Миљенко Јерговић недавно се вратио са Сајма књига у Лајпцигу, овенчан Лајпцишком наградом за европско разумевање. На почетку вечери чули смо његов говор прочитан приликом уручења награде, а који је и дубоко личан и политички и културно ангажован. Преносимо део:

„У земљи из које долазим пред улазом у сваку сеоску кућу лежи десетак пари старих ципела. Реченица коју сам управо изговорио преведена је на немачки језик, али се може превести и на све остале језике Европе. Њих је више од 24, колико је службених језика Европске уније, али само на оном језику на којем је реченица изговорена бива разумљиво шта је њоме речено и зашто пред улазом у сваку сеоску кућу лежи десетак пари старих ципела. Језик Европе је превод, рекао је Умберто Еко, а стварна снага и величина Европе је у мноштву њезиних језика. Сваки језик један је целовит и довршен свет, и сваки тај свет по једна је цела Европа. Стварна европска моћ није у француским борбеним авионима и немачким тенковима, није ни у швајцарским банкама. Стварна европска моћ је у непобедивој многострукости светова који чине Европу и који произлазе из мноштва европских језика.

Сваки језик један је целовит и довршен свет, различит од других светова. Снага Европе је у преводу. Снага Европе је у могућности разумевања оног што је непреводиво. Снага Европе је одговор на питање зашто пред улазом у сваку сеоску кућу лежи десетак пари старих ципела…”

Тако је у Лајпцигу беседио Јерговић, а на помен овог града Владимир Пиштало подсетио нас је да је славни Јохан Себастијан Бах тамо провео 27 година и запитао и себе и нас да ли ико зна за имена електора који су тада владали Саксонијом? Свакако не, али за Баха знамо сви. Да ли се ико сећа имена Цинцара-Марковића који је владао у време Иве Андрића или Балугџића о коме је Црњански са завишћу писао? А сада га се сећамо само онолико колико га је Црњански спомињао.

„И то је оно, што делује охрабрујуће”, рекао је Пиштало.

Подсетио нас је Јерговић да је Пиштало осамдесетих година прошлог века објавио књигу „самоувереног наслова” – „Ноћи” и „још самоуверенијег” – „Манифест” и да је био један од чланова „најфенси” књижевног покрета Београдска мануфактура снова.

– Било је то време када је Владимир Пиштало стварао неку страховито естетизовану и лепу прозу која је означена и озрачена утицајем Милорада Павића, али која је из моје перспективе имала нешто што Павић никад није имао, а то је посве неочекивана и жива лепота, свакодневне, готово документарне стварности. И у овој, заправо, засад последњој Пишталовој књизи „Луке”, која је заправо књига путописа, постоји барем једна реченица из које се да наслутити писац из тог раног времена када је он био моја готово детиња фасцинација. А та реченица је заправо прва реченица путописа по Истанбулу која гласи: „Када сам први пут видео Истанбул, било је то као да сам први пут видео море” – рекао је Јерговић додајући:

– Човек који се родио у Сарајеву или у неком отприлике исто тако безводном или маловодном граду као што је Сарајево, када први пут угледа море, он је угледао чудо које ће га обележити до краја живота. И сваки пут до краја живота кад буде гледао море, то море ће и даље бити то несхватљиво и немогуће чудо. Понешто о овом што ја сад говорим, на лепши начин је комеморирао и мистификовао Иво Андрић који је имао целу теорију о томе шта Босанцима и шта Босанцу значи море. Оном човеку вечно смрзнутом, из те смрзнуте земље, море је – крај света.

Јерговић још каже да је за писца много боље да се родио, рецимо, у Србији, у Македонији, у Хрватској, у Пакистану, у Ирану.. него да се, рецимо, родио у Швајцарској!

– Бити писац и родити се у Швајцарској је доста неповољна животна ситуација. И у том смислу, Пиштало и ја смо имали озбиљне среће што смо се родили као деца растављених родитеља, што смо се родили тамо где смо се родили, и што се Пиштало срећом по себе вратио из Америке, што се није укоренио у Америци. А за мене је срећа што нисам отишао кад сам већ одлазио негде, где би тај одлазак произвео животни напредак и књижевну катастрофу. Хоћу рећи да се књижевност рађа из недостатка, из одређене врсте инвалидитета. Притом, она подразумева таленат, она чак подразумева више различитих талената, али узалудни би били ти таленти да није нечега што заправо човеку недостаје, и онда човек из тог недостатка почиње радити оно што је најљудскије, што је људском бићу најсвојственије, а то је да прича – казао је Миљенко Јерговић.