Peštanska dvorišta - svedoci procvata u doba Austrougarske

Specijalno za „Politiku”

Budimpešta – U samom srcu Budimpešte, iza teških drvenih vrata i kitnjastih metalnih kapija, na ulazima u stambene zgrade, krije se jedan drugačiji grad, nevidljiv sa ulice. Čine ga unutrašnja dvorišta zdanja iz doba Austrougarske, u kojima se istorija i svakodnevica i danas prepliću.

Ove zgrade, građene krajem 19. i početkom 20. veka, nastajale su u vreme kada je Budimpešta doživljavala snažan urbani procvat. Arhitektura tog perioda podrazumevala je velelepne fasade okrenute ka ulici i intimniji, funkcionalni prostor ka unutrašnjem dvorištu, gde se odvijao svakodnevni život.

„Dvorišta su bila produžetak stana. To je bio prostor za dnevne susrete, igru, rad, pa čak i za tihe zanate”, objašnjava za „Politiku” arhitekta Judit Đerđ, koja se bavi zaštitom i obnovom istorijskih objekata.

Tipičan raspored podrazumeva stanove povezane dugim hodnicima i balkonima koji gledaju ka dvorištu. Plafoni, često visoki i preko četiri metra, omogućavali su bolju ventilaciju i prirodno osvetljenje, ali su unosili i osećaj prostranosti, koji je u novijim zgradama retkost.

Prema podacima mađarskog Centralnog statističkog zavoda, u užem centru Budimpešte više od polovine stambenih zgrada potiče iz perioda pre Prvog svetskog rata. To znači da desetine hiljada ljudi i danas žive u objektima starim više od sto godina.

Međutim, život u njima danas podrazumeva i određene kompromise. Mnoge zgrade nemaju liftove, električne i vodovodne instalacije su često samo delimično obnovljene, a troškovi održavanja rastu iz godine u godinu.

„Najveći problem je zajedničko odlučivanje. Stanari moraju da se dogovore oko svake veće investicije, od fasade do krova. U praksi, to može da traje godinama, ali ipak, interesovanje za ovakve stanove je i dalje veliko. Cene u ovim zgradama, u centralnim delovima grada, često su konkurentne novogradnji, upravo zbog lokacije i arhitektonske vrednosti”, kaže naša sagovornica.

Razgovarajući sa nekim od stanara, saznali smo da je većina njih pri kupovini stana uzimala u obzir i stanje same zgrade, a ne samo kvadrata koje kupuju. Ako krov prokišnjava ili fasada propada, to utiče na sve stanare i zahteva nova izdvajanja iz ličnog budžeta, kažu oni.

Unutrašnja dvorišta danas funkcionišu kao neka vrsta zajedničkog prostora, gde se ostavljaju bicikli ili sastaju stanari radi internih dogovora. Poslednjih godina sve više ovakvih zgrada prolazi kroz delimičnu ili potpunu revitalizaciju. Gradske vlasti i privatni investitori ulažu značajna sredstva u obnovu fasada, uređenje dvorišta i modernizaciju infrastrukture i pritom vode računa da se očuva originalni izgled zdanja.

„Izazov je pronaći balans između očuvanja i modernizacije. Ne možete u potpunosti da promenite strukturu, ali možete da poboljšate uslove života. U praksi, to znači uvođenje centralnog grejanja, obnovu krovova, postavljanje novih instalacija, a ponekad i ugradnju liftova gde prostor to dozvoljava”, navodi Judit Đerđ.

Ona napominje da nisu sve zgrade ovog tipa u istom stanju. Dok su neke potpuno obnovljene i veoma atraktivne, druge i dalje čekaju investicije. Razlike su vidljive već na ulazu, od renoviranih kapija i uređenih dvorišta do onih gde je zub vremena ostavio vidljive tragove.

Za grad, ove zgrade predstavljaju i važan resurs i obavezu, jer su deo turističke slike Budimpešte, ali pre svega prostor za svakodnevni život. Iako nisu projektovane po savremenim standardima, mnogi stanari upravo u tome vide njihovu prednost. Prostor je često fleksibilniji od novogradnje, zidovi deblji, a raspored prostorija omogućava različite adaptacije.

„Ovde morate malo više da se prilagodite, ali zauzvrat dobijete nešto što nove zgrade ne mogu da ponude. To je osećaj da živite u gradu koji ima svoju bogatu istoriju, a ne samo kvadrate”, rekao nam je jedan od stanara.

U tom kontekstu, sve je više inicijativa samih stanara da se zajednički prostori urede i učine funkcionalnijim. U pojedinim zgradama dvorišta se ozelenjavaju, postavljaju se klupe i prostori za odlaganje bicikala. Iako su to naizgled male intervencije, život u peštanskim zgradama iz minulih vekova je humaniji i funkcionalniji, napominju njihovi žitelji.

Istovremeno, stručnjaci ukazuju da će budućnost ovih zgrada u velikoj meri zavisiti od sistemske podrške države, finansijskih subvencija za obnovu i jasnijih pravila upravljanja zajedničkom imovinom. Zasada, međutim, one nastavljaju da funkcionišu kao specifičan oblik urbanog života, ali i da istovremeno govore o vremenu u kojem do estetike u građevinarstvu držalo daleko više nego danas.