Hajm je hteo da piše Titu

Od našeg dopisnika 
Kairo, 10. januara – Kako su se savezništva menjala, tako je i rejting pojedinih nacija u Egiptu rastao ili opadao. U zavisnosti od političke situacije posle Drugog svetskog rata, jedno vreme to su bili Rusi, pa kasnije Amerikanci. Ali jedno je sigurno, Nemci u Egiptu dugo uživaju veliki ugled.

Zato upućene nije iznenadila nedavno objavljena vest da je ovde, po svoj prilici, svojevremeno našao utočište i jedan od najtraženijih nacista – „Dr Smrt”. Nadimak je dobio zbog surovosti kojom je „obrađivao” zarobljenike u konclogoru Mauthauzen. Rođen u Austriji 1914. godine, kao Aribert Hajm, čovek sa vrha liste ratnih zločinaca za kojim su tragale izraelske i nemačke obaveštajne službe, živeo je od šezdesetih do 1992. godine u Kairu, gde je, kako se pretpostavlja, i umro. Prirodnom smrću.

Egipatska štampa prenosi fotografije zapuštenog hotela u starom gradskom jezgru, gde je poslednje godine života Hajm proveo pod imenom Tarek Husein Farid. Vlasnici hotela odbijaju svaki razgovor sa novinarima. Sin Hajmovog zubara i prijatelja Rifai govori za medije o zajedničkom druženju, o tome kako je Hajm, koji je prešao u islam, redovno išao u čuvenu džamiju Al Azhar. Hajm je naučio arapski, govorio je dobro engleski i francuski, i svakodnevno je pio kafu i čitao novine u nekada legendarnoj poslastičarnici u centru grada „Gropi”. Rifai kaže da je Hajm bio sportski građen i da je mnogo pešačio bez obzira na poodmakle godine. Voleo je fotografiju, ali je strogo odbijao da se slika. Rifai tvrdi da niko nije znao njegov pravi identitet.

Hajm je bio jedan od mnogih nacista u bekstvu od pravde koji su prešli u islam i našli utočište u Egiptu ili Siriji. Savezništvo i simpatije prema Nemcima potiču od početka Drugogsvetskog rata. Naime, arapske države koje su u to vreme želele da se oslobode britanske kolonijalne okupacije imale su podršku nacističke Nemačke. Štampa navodi da je četrdesetih jedan od podržavalaca Nemačke bio budući egipatski predsednik Anvar el Sadat, koji se za vreme rata borio protiv britanskih kolonijalnih vlasti.

U burnim posleratnim godinama, mnogi nacisti su iskoristili prijateljstvo „nekih moćnika” iz okruženja egipatskog kralja Faruka, citira štampa istoričare ovog područja. Gamal Abdel Naser uklonio je 1956. godine sa vlasti Faruka i, prema istim izvorima, zaposlio je neke bivše naciste da obučavaju vojsku i policiju. Jedan deo je bio zadužen i za propagandu protiv Izraela, nastalog na ovim prostorima 1948. godine.

Johan von Lers, blizak najpoznatijem izumitelju nemačke propagandne mašinerije Jozefu Gebelsu, stigao je u Egipat pedesetih godina, prešao u islam i našao se, prema pisanju lista „Edžipšen gazet”, na čelu odeljenja za propagandu protiv cionista.

Isti list prenosi izjavu sina jednog poznatog naciste koji je u Egiptu radio kao stručnjak za finansije, a čije se ime ne navodi, o tome kako je njegov otac stigao u Kairo. „Moj otac je bio nacistički špijun na Balkanu, oficir za vezu sa srpskim kvislinzima. U ovu zemlju smo stigli zahvaljujući vezama na dvoru kralja Faruka. On je zatim radio u industriji naoružanja u vreme Nasera.”

Dolaskom ruskih inženjera da grade veliku branu u Asuanu 1960. godine, Moskva je insistirala da se redovi egipatske vojske očiste od bivših nacista.

Nema dokaza da je Aribert Hajm imao kontakte sa domaćim vlastima. U hotelu gde je umro pronađen je stari kofer sa važnim dokumentima – pasošem, dokazom o prelasku u islam i egipatskom državljanstvu. Nađena su i neka dokumenta, plod njegovih „istraživanja”, kojima je pokušao da dokaže da Jevreji zapravo nisu pravi semiti. Među tim aktima nađena je i lista nekadašnjih zvaničnika širom sveta kojima je hteo da uputi svoja pisanija. Među njima su Kurt Valdhajm, u to vreme generalni sekretar UN, Zbignjev Bžežinski, tadašnji savetnik za bezbednost SAD, i predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito.