Хајм је хтео да пише Титу

Од нашег дописника 
Каиро, 10. јануара – Како су се савезништва мењала, тако је и рејтинг појединих нација у Египту растао или опадао. У зависности од политичке ситуације после Другог светског рата, једно време то су били Руси, па касније Американци. Али једно је сигурно, Немци у Египту дуго уживају велики углед.

Зато упућене није изненадила недавно објављена вест да је овде, по свој прилици, својевремено нашао уточиште и један од најтраженијих нациста – „Др Смрт”. Надимак је добио због суровости којом је „обрађивао” заробљенике у концлогору Маутхаузен. Рођен у Аустрији 1914. године, као Ариберт Хајм, човек са врха листе ратних злочинаца за којим су трагале израелске и немачке обавештајне службе, живео је од шездесетих до 1992. године у Каиру, где је, како се претпоставља, и умро. Природном смрћу.

Египатска штампа преноси фотографије запуштеног хотела у старом градском језгру, где је последње године живота Хајм провео под именом Тарек Хусеин Фарид. Власници хотела одбијају сваки разговор са новинарима. Син Хајмовог зубара и пријатеља Рифаи говори за медије о заједничком дружењу, о томе како је Хајм, који је прешао у ислам, редовно ишао у чувену џамију Ал Азхар. Хајм је научио арапски, говорио је добро енглески и француски, и свакодневно је пио кафу и читао новине у некада легендарној посластичарници у центру града „Гропи”. Рифаи каже да је Хајм био спортски грађен и да је много пешачио без обзира на поодмакле године. Волео је фотографију, али је строго одбијао да се слика. Рифаи тврди да нико није знао његов прави идентитет.

Хајм је био један од многих нациста у бекству од правде који су прешли у ислам и нашли уточиште у Египту или Сирији. Савезништво и симпатије према Немцима потичу од почетка Другогсветског рата. Наиме, арапске државе које су у то време желеле да се ослободе британске колонијалне окупације имале су подршку нацистичке Немачке. Штампа наводи да је четрдесетих један од подржавалаца Немачке био будући египатски председник Анвар ел Садат, који се за време рата борио против британских колонијалних власти.

У бурним послератним годинама, многи нацисти су искористили пријатељство „неких моћника” из окружења египатског краља Фарука, цитира штампа историчаре овог подручја. Гамал Абдел Насер уклонио је 1956. године са власти Фарука и, према истим изворима, запослио је неке бивше нацисте да обучавају војску и полицију. Један део је био задужен и за пропаганду против Израела, насталог на овим просторима 1948. године.

Јохан вон Лерс, близак најпознатијем изумитељу немачке пропагандне машинерије Јозефу Гебелсу, стигао је у Египат педесетих година, прешао у ислам и нашао се, према писању листа „Еџипшен газет”, на челу одељења за пропаганду против циониста.

Исти лист преноси изјаву сина једног познатог нацисте који је у Египту радио као стручњак за финансије, а чије се име не наводи, о томе како је његов отац стигао у Каиро. „Мој отац је био нацистички шпијун на Балкану, официр за везу са српским квислинзима. У ову земљу смо стигли захваљујући везама на двору краља Фарука. Он је затим радио у индустрији наоружања у време Насера.”

Доласком руских инжењера да граде велику брану у Асуану 1960. године, Москва је инсистирала да се редови египатске војске очисте од бивших нациста.

Нема доказа да је Ариберт Хајм имао контакте са домаћим властима. У хотелу где је умро пронађен је стари кофер са важним документима – пасошем, доказом о преласку у ислам и египатском држављанству. Нађена су и нека документа, плод његових „истраживања”, којима је покушао да докаже да Јевреји заправо нису прави семити. Међу тим актима нађена је и листа некадашњих званичника широм света којима је хтео да упути своја писанија. Међу њима су Курт Валдхајм, у то време генерални секретар УН, Збигњев Бжежински, тадашњи саветник за безбедност САД, и председник Југославије Јосип Броз Тито.