Smešno o ozbiljnim stvarima

EKSKLUZIVNO
Čudni su putevi gospodnji, te se tako dogodilo da upoznamo američkog dramskog glumca Edrijena Brodija (Njujork, 1973) i kao vrsnog komičara, kao člana neobičnog glumačkog trojca u novoj crnohumornoj komediji Vesa Andersona "Dardžiling Limitid". Ovaj film o tri brata koji u jednom vozu putuju Indijom u potrazi za svojom majkom, ali i za samim sobom, jesenas je dobro razgalio publiku Venecijanskog festivala, a na tekućem 48. Solunskom festivalu namenjena mu je pozicija filma koji će, u noći dodele nagrada (25. novembra), svečano zatvoriti ovu veliku filmsku manifestaciju (biće prikazan na beogradskom Festu 2008).

Sin mađarske fotoreporterke Silvije Plaći i profesora istorije Eliota Brodija, odrastao je u Kvinsu, naviknut na komfornu poziciju ispred kamere, te je njegov odlazak na Američku akademiju dramskih umetnosti i Lagvardija školu izvođačkih umetnosti sasvim prirodan put ka velikom svetu glume. Diskretan i "nepotrošen" u velikim holivudskim blokbasterima, ime Edrijena Brodija vezuje se više za uloge u snažnim, angažovanim i nekomercijalnim filmovima, poput onih koje su potpisivali i Terens Malik, Spajk Li, Ken Louč, Stiven Soderberg, Roman Polanski, a evo sada i Ves Anderson.

U razgovoru prijatan i promišljen, Edrijen Brodi govori o izazovima komedije, rada sa velikim rediteljima, osećanju ljudskog straha i glumačkoj igri koja nikada nije ista...

Vi ste bili "došljak" uigran u drugarsko-profesionalni tim koji čine reditelj Ves Anderson i glumci Džejson Švarcman, Oven Vilson, Anđelika Hjuston, Bob Marej, koji su radili u prethodnim Andersonovim filmovima. Niste se osećali kao "autsajder"?

O, ne, nikako. Bio sam veoma dobrodošao i to su mi jasno stavili do znanja. Bilo je to veoma toplo, porodično okruženje u kojem se nisam osećao kao novodošlica iako sam stalno postavljao pitanja na koja su svi ostali znali odgovore. Zapravo, osećao sam se počašćen pripadništvom ovoj grupi.

Kažete, postavljali ste pitanja, a da li ste imali prostor za improvizaciju kojoj su Švarcman i Vilson, pod Andersonovim nadzorom, i u prethodnim filmovima bili skloni?

Osećao sam se veoma slobodnim, te možda zbog toga ono što je zapravo bilo veoma koreografisano, kao što su specifični dijalozi ili tajming, liči na improvizaciju. Priroda ovakvog filma i način na koji je on sniman, njegov tempo i sve drugo, dodaju utisku stvarnog života. Uostalom, naš posao je da stvorimo utisak spontanosti.

Da prokomentarišemo odnose između tri brata, tri filmska junaka. Vaš lik se čini, ako ne najljućim, a ono najemocionalnijim?

Da, on je najemocionalniji. Mislim da moj lik potiskuje i prikriva svoje emocije, zatrpava ih teškoćama iz svog života. Ali, možete bežati od svega toga dovoljno dugo pre nego što sve ne eksplodira i izađe na površinu. Ono što proističe iz ljutnje, besa, frustracije, bez spoznaje kako se s tim nositi, mora u jednom trenutku da bude pušteno s lanca. U filmu se tako nešto i dogodilo mom liku.

Kako ste se Džejson, Oven i Vi pripremali za ulogu braće? Međusobno se bolje upoznavali, vežbali zajedno, dogovarali granične linije pre snimanja?

Živeli smo neko vreme zajedno u ogromnoj kući u Indiji i to je mnogo podsećalo na provod klinaca u letnjem kampu ili na kakvoj ekskurziji. Svaki od nas dobro je znao svoje glumačke zadatke, iz scenarija su bili jasni naši međusobni odnosi i osećanja. Zajednički život je služio da se bolje osetimo i da se dobro zabavimo, što smo obilato koristili.

A da li ste i Vi poput mnogih Amerikanaca iskoristili boravak u Indiji za nova duhovna iskustva?

Ha, nisam. Ovo nije bio moj prvi susret sa Indijom. "Duhovna iskustva" sam sticao još kao školarac, putujući Indijom sa svojim tadašnjim društvom.

Šta mislite, šta je Vesa Andersona, autora crnohumornih komedija, privuklo Vama?

Video je u meni lik koji mu je trebao. Ja sam veliki ljubitelj njegovih filmova i blizak mi je njegov svet, a Ves je verovatno pretpostavio da i ja posedujem smisao za humor.

Neočekivano, ali uverili ste nas da ste i veliki komičar. Uvodna scena, kada sa tim dugim, vižljastim nogama, a sa "basterkitonovskim" licem jurite za vozom, u publici je izazvala reakciju smeha do suza.

Još od prvih glumačkih koraka znao sam da u meni, osim dramskih potencijala, postoji i rasan komičar koga svet tek treba da otkrije. Ovo je za mene bila takođe neočekivana, ali izazovna i sjajna prilika da pustim komičara da izađe "na vazduh". Ovakva promena prija i meni i gledalištu i verujem da će i drugi reditelji prepoznati to i kao moj "dodatni kvalitet".

Imali ste priliku da radite sa veoma respektabilnim rediteljima poput Soderberga, Terensa Malika, Spajka Lija, Kena Louča, Berija Levinsona i Romana Polanskog...

To zaista smatram neuobičajenim i mislim da sam kao glumac imao i neverovatnu sreću da prođem kroz tako dragocena i različita iskustva rada sa pravim kreativcima, autorima različitih stilova i senzibiliteta. Takva iskustva nisu samo dragocena za moju glumačku karijeru, već i za mene samog jer svaki od ovih reditelja uticao je na mene na specifičan način. Većina glumaca nije imala priliku za takav luksuz.

A Vaš "luksuz" je veliki i ostvariv?

Radni, glumački – da, životni ne. Vidite, moji roditelji su me učili da procenjujem istinske vrednosti i da nije neophodno voditi prekomeran način života. Svoje troškove svodim na minimum i zato imam slobodu da čekam.

Da čekate prave prilike i prave uloge?

Upravo tako. Nisam od one vrste glumačke bratije koja sa lakoćom prihvata svaku ulogu i u svakoj se oseća "kao kod svoje kuće", posedujući onu neverovatnu vrstu lakoće da u sve to uveri i publiku i sve oko sebe. Ja tako ne mogu. Meni je potrebno da budem ozbiljan i strog prema sebi i svojim izborima. Potrebno mi je da se uverim da u ponuđenoj ulozi postoje vrednosti kojima sam učen, meni neophodne komocije i snage. Ta uloga mora biti i moje unutrašnje ja.

Zahtevno, nema šta, ali je i to možda razlog što Vas nema u velikim komercijalnim hitovima?

Moguće, ali često je sve stvar izbora.

Napravili ste više nego pravi izbor sa ulogom Vladislava Špilmana u filmu Romana Polanskog "Pijanista"? Dobili ste Oskara i pregršt drugih filmskih priznanja.

Ta uloga je bila ogromno i duboko putovanje kroz kompleksnost ljudskog bića u tragičnim vremenima. Ona je otvarala čitav spektar delikatnih i slojevitih psihološko-emotivnih stanja jednog u osnovi tragičnog lika. Igrati takvu ulogu više je nego glumački izazov. Oživeti tu istinitu ličnost značilo je istinski se povezati sa njom, oživeti i njene misli, stanje svesti koje ja lično nikada nisam mogao da iskusim, da uronim u njene odnose sa okolinom. Sve su to drugačiji procesi i toliko ih je mnogo u jednom filmu. Nikada nisam tako teško radio u svom životu, i to radio nešto što mnogo boli.

Je li teško glumiti strah? Ovo pitam jer ste ga iskusili, ne samo sa likom Špilmana.

Strah je osećanje sa kojim je užasno živeti i od kojeg čovek beži još od najranijeg detinjstva. U "Pijanisti" to je bilo logično i prirodno stanje čoveka koji je iskusio nacistički progon, a u "Tankoj crvenoj liniji" strah je bio osećanje za koje sam bio prinuđen da ga zagrlim. Kao glumac, ne plašim se da sebe smestim izvan svega toga, ali kao ljudsko biće takvo osećanje može da me obuzme, čak i tokom nastojanja da ne dozvolim da me strah ukoči.

Nije Vas ukočio u "King Kongu"?

Ha, nije! Sve je to bio deo imaginarne igre.