Смешно о озбиљним стварима

ЕКСКЛУЗИВНО
Чудни су путеви господњи, те се тако догодило да упознамо америчког драмског глумца Едријена Бродија (Њујорк, 1973) и као врсног комичара, као члана необичног глумачког тројца у новој црнохуморној комедији Веса Андерсона "Дарџилинг Лимитид". Овај филм о три брата који у једном возу путују Индијом у потрази за својом мајком, али и за самим собом, јесенас је добро разгалио публику Венецијанског фестивала, а на текућем 48. Солунском фестивалу намењена му је позиција филма који ће, у ноћи доделе награда (25. новембра), свечано затворити ову велику филмску манифестацију (биће приказан на београдском Фесту 2008).

Син мађарске фоторепортерке Силвије Плаћи и професора историје Елиота Бродија, одрастао је у Квинсу, навикнут на комфорну позицију испред камере, те је његов одлазак на Америчку академију драмских уметности и Лагвардија школу извођачких уметности сасвим природан пут ка великом свету глуме. Дискретан и "непотрошен" у великим холивудским блокбастерима, име Едријена Бродија везује се више за улоге у снажним, ангажованим и некомерцијалним филмовима, попут оних које су потписивали и Теренс Малик, Спајк Ли, Кен Лоуч, Стивен Содерберг, Роман Полански, а ево сада и Вес Андерсон.

У разговору пријатан и промишљен, Едријен Броди говори о изазовима комедије, рада са великим редитељима, осећању људског страха и глумачкој игри која никада није иста...

Ви сте били "дошљак" уигран у другарско-професионални тим који чине редитељ Вес Андерсон и глумци Џејсон Шварцман, Овен Вилсон, Анђелика Хјустон, Боб Мареј, који су радили у претходним Андерсоновим филмовима. Нисте се осећали као "аутсајдер"?

О, не, никако. Био сам веома добродошао и то су ми јасно ставили до знања. Било је то веома топло, породично окружење у којем се нисам осећао као новодошлица иако сам стално постављао питања на која су сви остали знали одговоре. Заправо, осећао сам се почашћен припадништвом овој групи.

Кажете, постављали сте питања, а да ли сте имали простор за импровизацију којој су Шварцман и Вилсон, под Андерсоновим надзором, и у претходним филмовима били склони?

Осећао сам се веома слободним, те можда због тога оно што је заправо било веома кореографисано, као што су специфични дијалози или тајминг, личи на импровизацију. Природа оваквог филма и начин на који је он сниман, његов темпо и све друго, додају утиску стварног живота. Уосталом, наш посао је да створимо утисак спонтаности.

Да прокоментаришемо односе између три брата, три филмска јунака. Ваш лик се чини, ако не најљућим, а оно најемоционалнијим?

Да, он је најемоционалнији. Мислим да мој лик потискује и прикрива своје емоције, затрпава их тешкоћама из свог живота. Али, можете бежати од свега тога довољно дуго пре него што све не експлодира и изађе на површину. Оно што проистиче из љутње, беса, фрустрације, без спознаје како се с тим носити, мора у једном тренутку да буде пуштено с ланца. У филму се тако нешто и догодило мом лику.

Како сте се Џејсон, Овен и Ви припремали за улогу браће? Међусобно се боље упознавали, вежбали заједно, договарали граничне линије пре снимања?

Живели смо неко време заједно у огромној кући у Индији и то је много подсећало на провод клинаца у летњем кампу или на каквој екскурзији. Сваки од нас добро је знао своје глумачке задатке, из сценарија су били јасни наши међусобни односи и осећања. Заједнички живот је служио да се боље осетимо и да се добро забавимо, што смо обилато користили.

А да ли сте и Ви попут многих Американаца искористили боравак у Индији за нова духовна искуства?

Ха, нисам. Ово није био мој први сусрет са Индијом. "Духовна искуства" сам стицао још као школарац, путујући Индијом са својим тадашњим друштвом.

Шта мислите, шта је Веса Андерсона, аутора црнохуморних комедија, привукло Вама?

Видео је у мени лик који му је требао. Ја сам велики љубитељ његових филмова и близак ми је његов свет, а Вес је вероватно претпоставио да и ја поседујем смисао за хумор.

Неочекивано, али уверили сте нас да сте и велики комичар. Уводна сцена, када са тим дугим, вижљастим ногама, а са "бастеркитоновским" лицем јурите за возом, у публици је изазвала реакцију смеха до суза.

Још од првих глумачких корака знао сам да у мени, осим драмских потенцијала, постоји и расан комичар кога свет тек треба да открије. Ово је за мене била такође неочекивана, али изазовна и сјајна прилика да пустим комичара да изађе "на ваздух". Оваква промена прија и мени и гледалишту и верујем да ће и други редитељи препознати то и као мој "додатни квалитет".

Имали сте прилику да радите са веома респектабилним редитељима попут Содерберга, Теренса Малика, Спајка Лија, Кена Лоуча, Берија Левинсона и Романа Поланског...

То заиста сматрам неуобичајеним и мислим да сам као глумац имао и невероватну срећу да прођем кроз тако драгоцена и различита искуства рада са правим креативцима, ауторима различитих стилова и сензибилитета. Таква искуства нису само драгоцена за моју глумачку каријеру, већ и за мене самог јер сваки од ових редитеља утицао је на мене на специфичан начин. Већина глумаца није имала прилику за такав луксуз.

А Ваш "луксуз" је велики и остварив?

Радни, глумачки – да, животни не. Видите, моји родитељи су ме учили да процењујем истинске вредности и да није неопходно водити прекомеран начин живота. Своје трошкове сводим на минимум и зато имам слободу да чекам.

Да чекате праве прилике и праве улоге?

Управо тако. Нисам од оне врсте глумачке братије која са лакоћом прихвата сваку улогу и у свакој се осећа "као код своје куће", поседујући ону невероватну врсту лакоће да у све то увери и публику и све око себе. Ја тако не могу. Мени је потребно да будем озбиљан и строг према себи и својим изборима. Потребно ми је да се уверим да у понуђеној улози постоје вредности којима сам учен, мени неопходне комоције и снаге. Та улога мора бити и моје унутрашње ја.

Захтевно, нема шта, али је и то можда разлог што Вас нема у великим комерцијалним хитовима?

Могуће, али често је све ствар избора.

Направили сте више него прави избор са улогом Владислава Шпилмана у филму Романа Поланског "Пијаниста"? Добили сте Оскара и прегршт других филмских признања.

Та улога је била огромно и дубоко путовање кроз комплексност људског бића у трагичним временима. Она је отварала читав спектар деликатних и слојевитих психолошко-емотивних стања једног у основи трагичног лика. Играти такву улогу више је него глумачки изазов. Оживети ту истиниту личност значило је истински се повезати са њом, оживети и њене мисли, стање свести које ја лично никада нисам могао да искусим, да уроним у њене односе са околином. Све су то другачији процеси и толико их је много у једном филму. Никада нисам тако тешко радио у свом животу, и то радио нешто што много боли.

Је ли тешко глумити страх? Ово питам јер сте га искусили, не само са ликом Шпилмана.

Страх је осећање са којим је ужасно живети и од којег човек бежи још од најранијег детињства. У "Пијанисти" то је било логично и природно стање човека који је искусио нацистички прогон, а у "Танкој црвеној линији" страх је био осећање за које сам био принуђен да га загрлим. Као глумац, не плашим се да себе сместим изван свега тога, али као људско биће такво осећање може да ме обузме, чак и током настојања да не дозволим да ме страх укочи.

Није Вас укочио у "Кинг Конгу"?

Ха, није! Све је то био део имагинарне игре.